 |
| SECANJA |
уторак, 10. јун 2014.
недеља, 10. новембар 2013.
недеља, 13. октобар 2013.
....................
U pravu si....
Izvini što sam se trudila da budeš srecan.
Izvini i što sam se brinula za svaku sitnicu, a sve da tebi bude dobro.
Pokušavajući ukloniti tugu sa tvog lica, stvorila sam tugu na svom licu.
To je moja jedina greška....
недеља, 29. септембар 2013.
......
Sreo sam je danas…nju..nekad moju, vilu tuznih ociju…
sakrila je pogled iza pramenova kose…a ja sam osecao…po tonu njenih koraka…koliko me u njoj jos uvek ima…
cinilo mi se da je htela zastati…mozda nesto reci…
ali je samo neki grc bola…njenim licem preleteo…zaledio joj osmeh…
I ona je produzila dalje…nije se okrenula…
znam je….ne okrece se ona nikada..znam i zasto..ja sam jos uvek njen bol…koji vec dugo na dusi nosi kao oziljak…koji ne zarasta…
samo to predamnom ne pokazuje…
rekla je jednom da sam ja njena kazna… i da je moram boleti…
smejao sam se tada…a sada?…
sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim ocima…
nije prebolela…vidim to..po tisini koja medju nama gradi zidove…
ona se povukla u svoju tamu…obnavljajuci rusevine unutar sebe…sama sebi i dzelat i sudija..bez molbe za pomilovanje..
nosi svoj bol..kao teret sudbine…
ponekad pozelim samo jos jednom… da njeno lice uzmem u svoje dlanove…da u njenim ocima pronadjem sebe…
a znam da je to nemoguce…ta ogledala sam razbio…
bolje da produzim dalje..da zaboravim…odem…
ipak,samo sam hteo da joj kazem…''oprosti sebi i kreni dalje moja vilo…
zar je tvoja magija zaspala…skini te okove tuge i poleti…
nekome ko ce te znati voleti..onako kako ja nisam mogao…smeo…
a samo Bog zna da sam zeleo''..
kasno….njeni su se koraci niz ulicu gubili…a meni se samom cinilo ….
da negde u dubini sebe jos ih mogu cuti …kako bolom odzvanjaju…
samo sam prosaptao…’’budi mi sretna… vilo tuznih ociju…’’
Lola
уторак, 24. септембар 2013.
.......
Ne krivim je…
predugo sam je ostavljao u onim cutanjima…
gde joj je tuga jedini sagovornik...
i zato sam tu gde jesam …
...nigde…
понедељак, 23. септембар 2013.
POSTAJEM SVOJA
Vece ne mirise na rakove i skoljke
mesec je bleda fleka boje cimeta
uzimas cipele za setanje kroz snove
ulica voli ritam tvojih koraka
vetar se provlaci kroz nepoznate reci
asfalt se miluje sa tvojim stiklama
suvise mekan da bi mogao da spreci
OVO JE VECE PUNO TVOJIH TRAGOVA
KAD HODAS NEZASTAJKUJES I ZEMLJU NEDODIRUJES
A MENE NEPRIMECUJES I UPORNO SE TRUDIS DA ME PRODJE POZUDA
JOS DRHTIM OD TVOG POGLEDA IZ NEKIH STARIH RAZLOGA
NE MOGU DA SREDIM...............
R.C.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
