SMRT

Ja nikada nisam umrla do kraja.
Mislim, ako smrt uopste ima svoj pocetak i kraj.
Sigurno bi svet bez mene bio mnogo lepse mesto, ali nisu mi dali. Taman bih ja pocinjala da umirem, neko bi me oziveo. I rodila bih se kao Feniks u necijem srcu, a onda opet umirala, da nikad ne umrem, kao macka sa devet zivota. Uvek mi je bilo tesno u tudjim grudima, pa sam se sirila po mozgu i ekstremitetima, i svakakve sam stete tamo pravila, i krv bi jurnula u usi a pritisak skocio, ubrzala bi puls do usijanja, i kad bi te grudi pozelele da puknu, ja sam ponovo bila slobodna da umrem...slobodna...da zivim. Ponovo.

SECANJE

secas li se kako smo se setali preko mosta?
brojala sam,jedne veceri zaustavio si me 16 puta da bi me poljubio...
secas li se nase klupe,tamo,kod banjaluckog...kod terena...
secas li se naseg zidica...kada si me imitrirao kako zvucim kada kazem "breskvica"...
secas li se gitare i tvog sviranja i mog pevanja u 2 ujutru...
secas li se,tvog sladoleda od karamele i mog od jagode...
secas li se...

secas li se mog lica,mog mirisa,osecaja drzanja moje ruke u tvojoj,...secas li se dodira mojih usana... mog pogleda... secas li se icega...

ja sam zaboravila...

danas sam prvi put prosla svim tim mestima,sa njim,i sve je to dobilo neku novu notu...kao da sam tu prvi put...
setila sam se tek u povratku,a opet,cak i tada,osecaj je bio kao...kao...
kao da sam procitala davno u nekoj knjizi ili videla u nekom filmu,kome se sad cak ni imena ne secam...

i pokusavala sam da se setim tvog mirisa i tog osecaja drzanja za ruke...i pogleda...ma bilo cega...
ali nisam uspela...

ostao si zaista kao neko magnovenje u mojoj glavi...
secas se kada sam ti rekla da mi je u mislima ostao urezan tvoj lik kada si imao 17godina...
eto,posle svega,u mislima mi je od tebe ostao upravo,taj lik,lice sanjivog decaka od 17godina...

i nista vise...

kao da te nikada nisam ni volela,kao da nikada nisam patila,kao da nikada nisam oprastala sve tim sanjivim ocima decaka...

posle svega,hvala ti...
sto sam osetila prvi put,kako je voleti i biti voljen...
kako je patiti,biti povredjen "do srzi",...
kako je zeleti iscupati nekog iz sebe... uma,srca,duse...
kako je osetiti da je pored tebe pogresan...
a opet,radovati se retkim trenutcima srece...i osmeha...

hvala ti,sto sam to,dozivela i prEzivela onda,sa tobom...da bih sada cenila i zivela za ovo sada...
sto je sada jesen divna...i sto cvece lepse mirise...

hvala ti sto smo nekad bili ono sto sada nismo,jer sam sada ono sto sam oduvek zelela da budem...

JA SAM

Ja sam žena.
Iskonsko zlo.
Za tebe milosti nemam.
Sa mnom ćeš dotaći dno.

Dno života, poroka, ali i strasti.
I puno, puno ćeš patiti,
Dok mi ne platiš za sve trenutke slasti.
Sve ću ti, dragi, naplatiti.

Za tebe sam svetlost,
Ali ja sam mrak.
Misliš da sam nevina i bezgrešna.
I bolje što ne znaš - ja sam pravi vrag.

Za tebe ja sam žena - anđeo,
Sa strašću neobuzdane đavolice,
Zato mi i daješ da upravljam tobom,
I ne vidiš moje pravo lice.

Ispunjavaš sve moje prohteve,
Dok strasno šapće mrak.
Uzeću ti sve, jer ti si moj rob.
Sa usana ću ti ispiti poslednji dah.

Dobro te poznajem. Zato ti i dolazim u snove,
Jer znam da sam tada tvoja tajna bludnja.
Dok me sanjaš, i goriš za mnom,
Moje ime biće tvoja reč sudnja.

Da, to sam ja, dragi, tvoja voljena žena.
Ali, i iskonsko zlo.
Za tebe milosti nemam.
Pomoći ću ti da dotakneš dno.

                                                                                                                                        

VRATI ME

Probudila sam se u 5,30h..potpuno budna..bez snova u glavi ..u kojoj si bio samo ti..moja prva jutarnja misao..
Protegla sam se i ustala svesna da necu moci ponovo da zaspim..
Pustili su grejanje ali neka jeza me je prodrmala pa obukoh bade mantil i carapice na noge..
Otsetala sam do kuhinje ..stavila lonce i skuvala kafu.Pustila muziku..
Uzela cigarete..casu vode ..solju sa kafom i sela da pijem..polako..tiho..sama...
U glavi mi je prazno ..samo se ti kreces mojim mislima..
volim u ovakvim trenucima da mislim da me sanjas i da ne prodje dan da te neka sitnica ne potseti na mene.
Volim da te zamisljam kako spavas ..lezeci na ledjima.u gacicama i majci..rascupane kose..blago otvorenih usana..rasirenih nogu..
otkriven...spavas mirno i spokojno..a ne bih te budila..
posmatrala bih te mirno zeleci da upijem svaki delic tebe ..svaki dah koji ispustis,svaki trzaj telom..svaki pokret..
Volim da te zamisljam kako se ujutru spremas na posao.
Kako rukama poravnjavas kosu i kako kad se brijes, dok gledas svoj odraz u ogledaju vidis mene.
I kako se kad te zabole sinusi i glava, setis koliko puta sam te nagovarala da kupis antibiotik. i kako sam te smarala da ga pijes
i da pocnes tu tvoju kosu da susis fenom i kada je hladno da nosis kapu.
A rekao si mi..Slusao sam te i isao kod lekara..pio lekove i tablete..zato sto si me ti terala na to..
zbog tvoje upornosti i zelje da mi bude dobro..
Smeta mi cigareta..prestacu iako me cini smirenijom..zavrsavam kafu..uzimam gutljic vode..
obuci cu trenerku..patike..jaknu..napolju je sest stepeni.izvescu kuce..jutros cemo do parkica na krstu..
usput da kupim jogurt i hleb..nestalo mi... i pomorandze,iako ne znam ni sta ce mi ..jedem malo i retko...
teram sebe da ne mislim na tebe..pokusavam da budem cool riba..da me bas briga..
i da kazem sebi da nisi jedini muskarac na ovom svetu..a jesi..
meni jesi jos uvek i zato zavaravam sebe...svesna da se nikada necu moci rastati od tebe do kraja..
uvek ces najvecim delom moje duse biti moje srce ..moja ljubav....
Nedostajes mi. ******. I znam da mrzis kad psujem, jer mi ne pristaje.
Pre tebe nisam znala sta znaci nedostajati, plakati, ceznuti, boleti... a ni voleti.
Nisam znala da u jednom danu mogu da te volim do smrti i isto toliko jako mrzim i proklinjem.
Nedostaje mi sve tvoje
I eto...
Sad ne znam kako da zavrsim... Ne znam kako dalje..
Mislim... znam... moram dalje...
Negde postoje razbijeni delovi nas. Ako ih nadjes, sastavi ih, ili mi vrati mene, da se imam dok svet ne okopni.

I ne volim april....                                               

                                                 SRECAN PRAZNIK DRAGE MOJE DAME 

STARO VINO

STARO VINO

Čamac od mojih usana
ljulja se na talasima tvoje kože
Staro vino tvojih reči
opija moj um

Najlepše pučinu sečem kad jedra napunim
sa to malo osmeha i mesa
sa sokovima rascvetalosti i drhtaja

Pa ipak, nikad se na večnu ljubav zakleli nismo

Uvek me ljubiš
mekoćom sumnje i vere
dok vetru poklanjamo šapat

Da li je ovo ljubav

Da li je ljubav ili samo ugriz
tela telom
sna snom
iluzije iluzijom
krika krikom

Pitanje ne postavljamo
samo zardjalim satovima
i razuzdanim daljinama
jer kad su oni tu
onda znamo

ODLUKA

ODLUKA

Letnja noć. Hodam lagano ulicom centra grada i u daljini čujem glasove. Petak se povukao pred još jednom subotom. Bratela na haljini je skliznula preko ramena. U ruci nosim mali, narandžasti novčanik.                                      
                                      
Raskrsnica. Obično nudi četiri pravca. Obično znamo gde smo se zaputili i biramo željeni pravac i smer. Na ulici, da. A u životu? Da li znamo gde smo se zaputili? Da li znamo gde vodi svaki pravac? Poneko od nas izabere mogućnost koju mnogi zovu i linija manjeg otpora. Ne znaš gde ćeš, dopustiš da te saobraćajac usmeri. Ideš pravcem koji je otvoren. Ne čekaš neko novo zeleno svetlo. Posle, kada shvatiš da si stigao na pogrešno mesto, da si u slepoj ulici mnogo je lakše. Imaš izgovor. Nisam ja kriva, tamo su me usmerili.

Na mojoj raskrsnici, po prvi put, nema saobraćajca. Nema ga više. Ne želim ga, okrećem glavu od njega. Neke odluke, jednostavno, čovek mora doneti sam.

A treba imati snage za takvu odluku. Treba shvatiti da je život jedna velika saobraćajnica, onoliko velikog grada koliko smo odabrali ili smo u stanju da preživimo. Ako živite u velikom gradu, koliko puta vam se desilo da u prolazu konstatujete: „Ovde sam prošla prvi put u životu.” Ja često imam običaj da to glasno izgovorim u onim ulicama koje su, čak i veoma blizu mesta gde živim. Pa se pitam, u koliko malom životu ja živim? Mi svi. Koliko je tih ulica u koje nikada nismo ušli. Nije nas put naneo ili smo sami odbili da krenemo u tom pravcu. Šta ću tamo? Tamo nema ništa. A kako možemo znati da tamo nema ništa?

Ipak, ponekad je neminovno izabrati pravac. Krenuti ulicom kojom nikada do tada nismo išli. Bez osvetljenja i putokaza. Krenuti u mrak. Bez oružja. Samo sa beskrajnom otvorenošću i poverenjem u ljude. Sa dobrim željama i srcem koje ume da voli i da daje. Da za uzvrat ne traži ništa, ali da očekuje.

Iz mračnog ulaza izlazi čovek. Deluje nesigurno. Staje ispred mene. Pružam ruku. Prihvata je. Koračamo. Osećam njegovu ruku i stisak. Popusti, pa stegne opet. Gledam mu lice. Pokušavam da otkrijem o čemu razmišlja. Ne mogu. Sve što izgovori uklapa se u njegov izabrani pravac. Pukotina na asfaltu. Ja intuitivno znam da je tu, on ne zna. Saplete se. Poklekne. Stisak se pojača. Vidim prve emocije na njegovom licu, očima. Ne govori o njima. Ponovo je siguran na nogama. Pušta mi ruku.

Razdire me želja da postavim pitanje. Ne smem. Zvučalo bi banalno. U toj noći, u tom gradu, te subote. Upalila bih reflektor i uperila mu u lice. To ne smem da uradim. Znam šta bi se desilo. Ruku bi prineo očima i rekao: „Ugasi to. Smeta mi.” Smeta mu svetlo. Bilo šta što bi moglo da ocrta na njegovom licu osećanja.

Input – black – output. Input vidiš, output je kontrolisan. Beskorisno. Crna kutija. Nikada ne znaš šta je unutra. Šta se dešava. To krije. Samo kada poklekne pred novom rupom na putu, kad se oklizne.

I onda shvatiš jednu stvar. Najlakše je izmaći tlo pod nogama. Tada će se otvoriti, jer druge neće biti. Ili će otići, u želji da sačuva dostojanstvo. Ni jedno, ni drugo nije dobro.

                                                                      

RUKE

Postoje ruke.
Nevidljive.
I male i velike.
I meke i prozracne.
Ruke postavljaju putokaze.
Putokazi od svetlosti u beskraju.
Vode nas do druge polovine naseg raspolucenog bica.
Vode nas do drugog, davno izgubljenog komada duse.

N O C

.

                                                                              Noc

                                                                         tamna i besana

                                                                           prokleta,                                  

                                                                      hladno mi je u dusi,

                                                                   neznam kako cu nazad

                                                                a jos manje kako napred    

                                                                               i kuda.

                                                                        Dal ima smisla  

                                                                        drzati mladost.                                       

                                                                      Svoju sam potrosila,

                                                                        a njegovu trosim.

                                                                            On je daje 

                                                                          On je daje
                                                                  bezrezervno,bezgranicno
                                                                      u velikim kolicinama.
                                                                  Ja je gutam nekontrolisano

                                                                                nezasito

                                                                            gladna njega.

                                                                      samo kad bi mogla
                                                                         zaustaviti vreme,
                                                                           da me stigne,
                                                                   da ne idem sama nazad

                                                                     nego sa njim napred