 |
| KO CE ZNATI |
Ko će znati vremenu kraj,
vetru put, tišini ime,
i šta je to
što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu
nevidljivi, nečujni,
i ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.
I dok se uporno hvatam za sećanja
svetla neba, muškoga hoda,
plodne samoće, i dela,-
oni stoje više moje glave, nevidljivi, nečujni;
čekaju da bude
mrtvo telo u mrtvom mraku.
Al’ mene jutro izbavlja i diže
nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem;
muzika me vida;
i pramen nestalna dima u daljini;
krepi nadu;
seća na dane kad sam znala za radost
Нема коментара:
Постави коментар