Z I V O T

Moj svet je drugaciji od tvog

jer ja spajam zivo sa umirucim,

ja gasim,jer moram

svud gde u meni,pocinje da gori,

ja nosim breme,poput krsta

na slabasnim ledjima,

a opet ne dam da me zivot slomi...

Moj svet je drugaciji od tvog

jer ja se ne radujem svitanju,

koliko sumraku i zalascima Sunca

kada se nebo otvori,

da cuje svaki moj vrisak...

Moj svet je drugaciji od tvog

i ne pokusavaj da se popnes na bedeme

i da vidis,sta se dogadja unutar

mog Vavilona...

ne pustaj grehe da izadju van tih zidina,

jer nisam ih uzalud podizala

svih ovih godina...

Moj svet je drugaciji od tvog

i deli me samo korak od tebe,

ali neka te...ostani tamo gde jesi

jer unistice te plamen,ako se priblizis

i izgoreces...a ja to ne zelim...

Dovoljno je samo da drzis odstojanje

i kao sena pratis svaki moj korak

ako zelis...ako mislis

da ces u mom svetu drugacijem od tvog

pronaci ono sto ti pripada....

Mnogo je u meni hodnika,

koje pokušavam da osvojim.

U toj večitoj potrazi za samom sobom

ponekad se izgubim u njihovim prostranstvima…

I onda dugo stopalima opipavam staze,

vrebajući bar neko poznato svetlo…

Desi se da se isečem krhotinama poraza,

strahova i nesigurnosti,

pa se šćućurim kao dete u ćošku i plačem.

Ili … zavedena pogrešnim vetrovima mesecima tapkam u mestu,

zaboravljajući na stare izazove. Blatom umrljam kolena,

a glavu ispunim paučinom…

Zbijena u svojoj ljušturi, zaboravljam da širim krila…

I ponekad, iznenada, šareni leptir proleti tek da mi pokaže put.

Mahne mi ispred nosa prozirnim krilima i odmah podseti zašto sam tu,

kao da moju suštinu bolje od mene zna.

I opet se zaletim, slepo i bezglavo.

Instiktivno jureći svoje senke, osećam da sam na tragu svog odraza…

Vidik se širi, a prostor postaje beskajan.

Kao da ću se konačno videti u čarobnom ogledalu…

Dok opet ne zalutam… I tako… U krug…

Kao mala ptica,tvoje oči
Za trenutak
Zalepršaše krilima
U nebo moje ljubavi
Uzleteše.

Oblaci osetiše topli vetar
Tvojih misli
Dok zajedno mirisasmo pod suncem
Susednu lepotu postojanja.

Tako se pretaču naši pogledi
U vrč životni
Na čijem dnu leži tvoj život
A na stolu čaša sa tvojim incijalima,
Bez kamina,bez vina...

Samo sveća u uglu sećanja
Treperi i pucketaju naša srca,
Nedovršene kule izgovorenih reči
U pesku naše sudbine.

I leptir što na plamenu tvog pogleda
Spoznaje o lepoti,uzdahnu
A ti reče:kako si!,uz osmeh

Učinilo mi se za trenutak
Da u tom stisku rukovanja
Milujem malu pticu zauvek sletelu
U krošnju moje ljubavi
Koja nije deo tvoga života.

Moja ljubav u lepoti postojanja

Je smrt leptira
Dlan tvoj ugasi i plamen sveće sećanja
Kako smo ljubavi u susret
Slali čamce od cveća i vina
A visina
Sa koje me vraćaš na kopno
Na krilu ptice...
Kako je topla ta bliskost
Koja nam dušu,njiše
Kao na povetarcu
Maramu od svile,
U kojoj su nekad naše duše
Naša srca,naša ljubav
Noći skrile u svoje suknje od pliša
A sad...

Žuriš,dok odlaziš
Fontana ljubavi,žubori
A ja...
Uzimam kap lepote tvog postojanja
I milujem čelo
Smelo,da oko sakrije suzu
Kojoj srce sudi

Pa kad si nestao...
Još dugo u polumraku
Zvonila je tišina u mojim ušima
Vesnik bola,
A hoću li ikada više
Dati srce,tako glatko
Kao što sam «bila tvoja»

TEBI I MENI ZA PROSLE DANE

Dobrodošli,

u ulicu Gorkih Jagoda… broj pet!

Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i

Mrtvih Nadanja,

stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška

Bulevara Prevara.

Tu kupim novine -

“24 časa života manje”.

Pogledam oglase,

rubrika “Nadanja”,

ali ništa novo…

Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,

sednem u park,

pokraj reke Sećanja,

i gledam kako otiču

nabujale misli…

Popodne je moje vreme,

kada ručam u restoranu

“Prvi poljubac”.

Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan

crno-belog kelnera…

(Pošto znam koji je specijalitet,

kog dana na meniju…)

“Koji je danas dan…?!”

reče kelner…

“Mislim gospodjo, da je danas

Patetični dan!”

“Bože!

Zaklela bih se da je danas

Očajni dan!

Kako prođe nedelja!”

Za Patetični dan,

obično je na meniju

“teška Glupost,

filovana s divljom prevarom”

“Moje omiljeno!”

- pomislih.

“Još nešto gospodjo?!”

bio je ljubazan kelner.

“Možda… preliv od intriga,

s jednom toplom, sočnom laži!?”

“Mogu li Vam preporučiti

samosažaljenje uz to?!”

“Ko kuva danas?!”

pitah.

“Đavo, čini mi se…

ili Vaš bivši!

Ako mu je počela smena?!”

“Daj! ‘Ajde!”

“A, za desert?!”

“Možda neki bol,

u predelu grudi?!”

“Naravno gospodjo… Sve za Vas!”

A kuvar ne zna

da sam ja vratila

mene sebi

i sad se samo igram

na Trgu secanja...

Kažeš mi da sam ledena

da ne umem svim srcem da volim,

šta ti znaš o ljubavi?

Kažeš mi da sam sebična

malo se dajem,

šta ti znaš o žrtvi?

Oduvek si znao da sam leptirić

vesela u svom šarenilu

ti si bio moj mili cvetić.

Ne,nisam se ja mili promenila

ti si postao voda,

jezero,stajaća voda.

Krila si mi pokvasio

sada se ne mogu vinuti,

sada tebe boli moja tromost.

To je moja žrtva mili

jedva pomična vučem svoja teška krila,

malo ti je....

Shvati ne možeš me posedovati

možeš uzeti koliko ti dajem

a mnogo sam ti dala,dala sam ti sve.

Budi povetarac,osuši mi krila

nebo mi je sada kao nikada daleko...

Da li si mislio dok si me zavodio

dok sam ti iz ruke otrova jela,

da žena je ova samo to htela,

par priča celih, par noći vrelih.

Da li si mislio da sam na to spremna

tako zanesena, snena, da samo sam htela

par zgužvanih postelja, par zanosnih jecaja.

Da li si mislio da telo mi je stvoreno

da bi ga ti par noći voleo

da u rukama bi ti izgorelo,

da usnama tim mekim ne bi odolelo.

Da li si pomislio šta nas sutra čeka

kada most nema ova živa reka

pa do mene više nikad nećeš stići,

a znao si dobro da moraš otići.

Da li si uopšte mislio

šta će posle tebe od mene ostati

ili si se nadao da jača ću postati...

Eeee, da sam bar ja

išta mislila.

Kao izmaglica

obavijena svilenkastom

koprenom sna

trajem u prostoru

ne zavaravajući se više

da mogu kad hoću

sa tvog dlana liznuti

zeleni izvor tišine

Postojim nesmotrena

kao misao

i neprisutna i hitra i svirepa

i mazna

nepopravljivo uporna

na vetrometini pokislog

prvog zaloga usamljenosti

Smejem se vlastitoj nemoći

u beznadežnom pokušaju

da ti se iz daha iskradem

i predajem se

ovoj veštičjoj nadarenosti

da se u reč pretvorim

i razbijem o hridi

tvrdo nejestivog propadanja

Šutiram upozorenje

kao svojeglavo

bacanje kamena na svilu

guram urezanim borama teret

svojih izgubljenih godina

uvrežena u ove hladne kotrljajuće

bele raspukline

u memoriji zaboravljenog hodočašća

Vreme je da se pokloni i kaže hvala

ili da se okrene i ode i ne kaže ništa

Z I V O T

уторак, 12. фебруар 2013.

Нема коментара:

Постави коментар

Странице

COKOLADA FORUM

Пратиоци