Dobro mi stoje,sve one stare
Venecijanske maske
i cak,kada na lice mokro od suza
nanesem jarke boje...
znam,da dobro mi stoje
dok se pravim da ne vidim
ljude oko sebe...
dok se trudim da ne cujem
zvuke fanfara
sto svecano najavljuju novu predstavu
u kojoj nocas
po poslednji put,nastupam...
Dobro mi stoji naivni osmeh
ceznja u ocima
i ova krila,po malo iskrzana
od andjela pozajmljena...
Jos jedna uloga dvorske lude
kojoj svaki aplauz zasluzeno pripada
iako nikada necu biti,
nominovana za Oskara,
u ovom virtuelnom svetu...
Ja vise nisam ja
jer se trudim da balansiram
na rubu svojih osecanja
i prokleta sminka vec se razliva
ocaj je beskrajan...
Pre nego sto zavesa padne
moj naklon za kraj
i jedan posebni cinicni osmeh
ne delim publici
vec ga cuvam u sebi...da me podseca
na reci...
"Necu nista zajednicko..."
Нема коментара:
Постави коментар