Tisina se nekako neprimetno izmedju nas uvukla…
kao magla se prisunjala… spustivsi mi na ramena
teski plast sumnje…da se u cutanju nesto sakriva…
i krila se…njena odluka da ode…
ne krivim je…predugo sam je ostavljao u onim cutanjima…
gde joj je tuga jedini sagovornik..
i zato sam tu gde jesam …u njenoj proslosti….
a mogao sam biti deo njene buducnosti…
mogao sam…cutanje me ubilo….
Нема коментара:
Постави коментар