TRAZIM SAMO DA MI VRATIS OSMEH...
TREBA MI U OVAKVIM DANIMA...
DA MOGU IZACI PRED LJUDE
I USPESNO ODIGRATI PREDSTAVU...
’’NIJE MI NISTA’’...
A SVASTA MI JE...
Tetovirala sam dusu tobom,
a lepo su mi rekli da se tetovaza
ne skida.

Kidam, al neide...

субота, 9. јул 2011.

UVEK CES BITI TU


                                                    http://i51.tinypic.com/5ts1x.gif

Od tada je proslo mnogo godina,ali svaka bolnija od druge,i uvek pitanje?mozda je trebalo probati jos ovo,a ustvari ucinili su sve sto su mogli,cak i vise od toga.Nikom nista nisam verovala,dovela sam lekare iz Svajcarske,samo su klimali glavama da su nemocni da ne mogu nista.jedino sto su mogli je to da nema bolove.Sa svoje cetiri godinice znala je da ide kod tete Andjela cuvara koja ce je cuvati i paziti,kao u skolici samo sto nece dolaziti kuci,a mamili i brat 7god ce joj stalno pisati,i jednom ce doci kod nje i ostace za stalno.Na tome je strasno insistirala.Sve vreme sam bila sa njom,nisam je ispustala ni kad spava,gledati sopstveno dete kako odlazi je (nemam izraz za taj osecaj,jos ga nisu izmislili).Pa to je deo tebe,stvoreno ni izcega tvoja krv tvoje meso,to si ti,a nemocan si.Kaze ,mamili nista me ne boli nemoj da plakis necu ni ja, zasto ti je kosica tako odma bela,jel te boli nesto,sad cu da zovem Micu(doktor).Dva dana pre nego sto je otisla stalno me je molila da ne zaboravimo da joj pisemo,drzala me za ruke i stalno mazila,kaze da sam najlepsa mamiska na svetu,jedina i njena.Tog dana(prosto sam znala)umrla sam pre nje, u dusi praznina,bol neopisiv,neizmerljiv.Na mojim rukama,obraz uz obraz,sa osmehom u lepim okicama.Drzim telo mog tela,krv moje krvi,mrtva a ziva,disem,pokusavam da joj predam taj vazduh .Samo se glavica spustila... Nismo zaboravili da joj pisemo,svako pismo je imalo adresu posiljaoca. Nijedno se nije vratilo

                                                 





                                         
Danas bi mojoj Katarini bilo 25god.nemozete zamisliti kako mi je.Jos osecam njen dah,njene rucice male i tople.Posle toliko godina bol se ne smanjuje,cinimi se da je sve jaci a praznina strasna.Neznam kako sam to sve izdrzala.Kod kuce me je cekao sin od 7god.kome je sve trebalo objasniti,zasto toliko ljudi i gde je Katja.Neznam sta je bilo teze,nisam ni tad znala a ni danas neznam odakle sam crpila toliku snagu,ne da prezivim,nego sve to da iznesem,sama(uz pomoc svojih roditelja kojima sam beskrajno zahvalna)a da pri tom bar licim na normalnu osobu,jer je trebalo da budem mama i ovom drugom detetu. Danas sam prosto morala ovo da podelim sa Vama. 
                                 
                                        


Нема коментара:

Постави коментар