SLOVO LJUBAVI

SLOVO LJUBAVI                                                                                SLOVO LJUBAVI Moj je zivot postao kao tuzna pesma koja je toliko puta ispevana.  Vec sam pocela gubiti nadu, a sta Vam to govori.  Postala sam drugacija osoba i izvor zivota koji se susi.  Usamljenost me cini savrsenijom, slobodnom kao ptica u letu jer  nema  nikoga da me uplasi, da mi kaze nesto tuzno ili da me podseti  koliko sam bitki izgubila. Misli su moje ,cini mi se, najteze.  Najezim se od bola kada pomislim da sam jednom volela nekoga  tako drugacijeg od mene. Taj je covek ipak moja zelja bio,  a danas, vidi sta je postao. U snovima samo spomenem njegovo  ime  jer u stvarnosti nemam snage da izreknem ime sto sam nekad  toliko volela...  a jos ja volim tog coveka. Sela bih pred noc na prozor moje sobe  gledajuci  kako se zvezde jedna po jedna pojavljuju, a u rukama bih drzala  staru knjigu  svojih tuznih pesama. Otvorim tek' neki stoti listic i gledam  kako je moja suza  isprala tek' poneku rec.  Sigurno sam citajuci te tuzne pesme o nama dosla do suza.  Ali smesim se jer ipak nije tako crno sve, nisam jos potonula  do dna... Setim se oblika tvoga lica, gledam dubinu tvojih svetlucavih  ociju koji su me nekada pratile kao vlastita senka i prosapucem  tiho  Volim Te. Ali zaista neznam da li se me naucio da volim ili samo  da izgovaram te reci  'Volim Te'... to sam ja govorila sa osecajem ipak uverena sam...  Zasto me sada gledas pobednicki svaki put kada prolazim kraj tebe.  Zar nisi do sada predvideo kako me do bola iscrpljuju tvoje namere.  Ne zelis da patim samo zelis da me malo zaboli.  Znam da je to sve samo muski ponos, ali zaista je tesko verovati  da si ti covek kojeg sam nekada volela .  Tvoj pogled probode kroz mene i ostavlja ukus gorcine.  Koliko sam bolna, nema tu leka za ovakav osecaj.  Zasto te plase moje crne oci, zasto mi okreces pogled na stranu.  Mozda je tako bolje ali nada me vraca u proslost.  Uverava me da cu te osvojiti nekako.  Mozda je vreme da prestanemo prkosit' sudbini.  Ovih dana ne vidjam te puno, mozda te necij' pogled zaveo...  Mozda neka druga leci rane tvoje, dok joj pricas o tuznoj prici svog  zivota.  Eh, kad bi suze na licu Sunce presusilo, bar' samo na jedan dan da se  osecam drugacije. Da ne budem ono sto jesam ja, a onda bih se mirno vratila  u svet tuge bez ijedne reci i presude. Niko meni nije kriv za ovakav  osecaj'  jer si se uselio u mene, a ja se nisam odupirala. Ja se nisam borila sa  sudbinom nego sam je otvorenih ruku primila u moj dom jer nikada  nikome nisam mogla da glavu okrenem, pa cak ni svojoj tugi... Vec danima nisam primetila da je Sunce izlazilo jer sam se zavila u  crne noci.  Tek' kad bih osetila da cu tebe naci na nekim starim mestima onda  bih obukla haljinu belu, pustila kosu i spremila se da te nadem tamo.  Znam da ces me cekati s par' finih reci koje ce da golicaju kroz moje  misli vremenom. Mozda je to greska, jedina svetlosti koju ja  poznajem.  Sta bih bilo ako se odviknem starih mesta i krenem dalje sa  nekim drugim.  Nije to izlaz za mene jer svaki drugi je jedna vise uvreda,  jedan vise broj.  Zato se ja i vracam na stara mesta da izmenimo koju rec.  Da cujem kako  govoris o tome kako je nekad bilo predivno ziveti uz osecaj  srece i osecaj  topline koju sam donosila. Uz tvoju gorcinu osetim svoj jad.  Zar je doslo  do ovoga.  U drustvu svoje stare ljubavi lecim rane koje ce ostati kao  vecni  tragovi na nasim srcima. Znajuci da sam ti jos zelja osetim  potrebu da  krenem  prijatelju samoci ali neka me samo jos malo, da ti slusam glas, da  zacujem kada  uzdahnes dok te moj pogled susrece...  Moj je greh sto sam trazila ono sto mi nisi mogao pruziti, to nesto  nemogce. Suza bi mi se skotrljala kad slusam kako mi govoris :   mastas o nemogucim ... ti jos uvek sanjas previse' ...  I nije da me vredja tvoja presuda, nego sama istina.  Ja zaista trazim mesto koje jos nije postojalo a nista nemoze da  bude  potpuno savrseno. Negde mora da krene na losu stranu, ponekad  mora  kisa da zablista a sunce da zadje. U pravu si ja zaista zivim uz  puste snove.  Hvala ti jedini sto me jos izbavljas iz ruznih snova i sto mi  nedopustas da  potonem na dno. Ponekada dodjem do same ivice i kazem ja  ovako nemogu vise  a ne znam kako bih drugacije. Pitam se kako bih se snasla da  mi nije tebe.  Da samo nedolazis na stara mesta gde si pevao pesmu zvanu  mojim imenom,  da spomenes kako me nema vise tako cesto, kako je cudno  ziveti u istom gradu  a nevideti mene kako se setam... Onako, vesela kao nekada  i jos kraj tebe.  Daljina srca tvoga umire u meni a ja gradim kulu koju sam  nacinila  pogledima tvojih ociju. Nisam zaboravila kako si moju nadu  uzdignuo  kada se rusila poslednja pomisao na dalje. Lutam kroz mnostvo noci ,ali se nikada se ne udaljujem od  tebe,  to je gotovo nemoguce... Kako bi srce kucalo kada nebi znalo  da kuca za tebe,  kako bi dusa disala kad bih znala da je vise nevolis...  Oh duso moja iz nedara  kako da te voli covek taj, kada nisi u stanju da volis samu sebe.  I samo da nije njega i njegove blizine kako bi videla gde sam  pogresila  i da nije njegovi lepih reci u sred neke noci kako bih dalje,  kako bih ja sama... Ja i danas zivim u snu jer sanjam za dvoje. Zivim u oblacima  gde nisam dozvana, zivim pored vatrenog plamena koji me  zgrije u nocnoj tisini. Nisam  spremna za nijednu osvetu jer   nemam cemu da se svetim. Al' ponekad nije lako, nije moguce  odoleti takvoj blizini jedne ljubavi... " a znam da sam najbolje sto ti se dogodilo, da me ne mozes  zameniti... i znam ...znam da sam napravila nesto sta nijedna nije ,  coveka od tebe.  I zato ces me pamtiti celi zivot.... A ja cu i dalje pesme..."