LEPTIRIC

LEPTIRIC

Nema sumnje, leptir je najopasnija životinja na svetu.
Bez otrovnih zuba, bez podmuklih kandži, sa samo jednim zamahom krila on menja svemirske putokaze, zvezdani sistem moga krvotoka, u snu se smeškam i ničeg se ne bojim. Baš ničeg.
Sve se zamrsi a sve tako jednostavno izgleda. Kao slagalica koju sam jednom već rešila a sada je iznova slažem bez žurbe da je u sliku spojim.

I tog leptira uvek i drugi vide. Njegov let tuđe reči na lepo izvrće, da sam princeza mi govore, stanu da se sa mnom smeju, da me dodirnu ako prilike bude.

A ja sam znala i uvek znam da ću kad ode gorak čaj progutati, da če me sve čega se bojim iza ćoškova dočekati, još jače da me stegne, zainat, da se osveti što sam se od njih sklonila, na trenutak zaboravila.
Znam da će taj moj odbegli leptir sve iznova izmešati, kada ga ne bude, nista više neće izgledati isto.

Podmukla životinja. I sve to krilima može. Iz princeze u običnu bezveznicu da me pretvori, da me od istine udalji, u usporen korak,u nemarni nemar. Kad ode proklinjem ga što je bio, kada ga duže nego što se izdržati može nema, molim se da se vrati.
I ne znam mrzim li ga ili volim ali znam da mi treba.

Opet je vreme da naiđe.

Volim ja drugacije leptire sa drugacijim sarama ali ovaj je uporan on ima crne sare,ma kada bih ga uhvatila, prefarbala bi ga ja, ali ne da se on.