PROSTRANSTVO ZIVOTA

Trčeći prostranstvima života nekad ispustimo klupko snova. I njihove zlaćane niti pokidaju  se pod nogama. Tada zabodemo nos u realnost i davimo se u svakodnevnici. Koračajući u sivilu, čini nam se da je iz života isceđen sav sjaj. Zapadamo u apatiju,  dok mehanički odrađujemo dosadne poslove. Maskom ravnodušnosti skrivamo se od tuđih kritičkih pogleda. Reči se lome o naše štitove i ne dopiru do srca. U sebi uspavljujemo vetrove izazova, a strune melanholije vezuju nam krila…

I ko zna koliko ćemo proći staza, na kojima će svenuti nerođeni snovi. Sve dok se jednom, možda slučajno, ne vidimo u nekom ogledalu. I zbuni nas snaga tog pogleda. Koja nas usisa u sebe i oduva nam prašinu s duše. U nama kao domine sruše se stare iluzije.  Sunovrate strahova pokriju magle novih nada.  I  vatra života u blatnjavom srcu ponovo probudi snove.