BAS BAS JA

BAS BAS JA

To sam ja bas,bas,na zalost nekih...finih


Bas volim kafanu i narodnjake


I to je potpuna istina. Ali, krenimo redom.

Ne pada mi na pamet da se bilo kome iz bilo kojih razloga pravdam. Ovo je NAS licni forum, lični stavovi, a internet je slobodna zemlja. Ali želim da se razumemo u potpunosti i iz svih uglova. Tako će i neka objašnjenja biti data.

Prvo, da pojasnim pojam kafane u mom književnom jeziku: kafana, to je ono mesto koje ima karirane stolnjake, limene pepeljare (izlupane, dakako) i tamburaše s dušom, a nema ventilaciju, signal za mobilni i dve iste čaše.

Oduvek sam prezirala pitanje – koju muziku slušaš?! jer nikada nisam umela da odgovorim na njega. Slušam sve zvuči kao da ga je izgovorio zbunjeni tinejdžer, kojem je izuzetno stalo da se dopadne svima, pa čeka da druga strana kaže svoj odgovor, kako bi mu se prilagodio. Pa ipak, u mom slučaju, to je jedini ispravan odgovor. Ja zaista mogu da slušam sve. Čak i ono što kod kuće možda ne bih, u društvu ni ne primetim. Recimo, rap / hip-hop.

Imam periode (ničim izazvane) kada koji soj muzike slušam kod kuće, ali odrasla sam slusajući Tinu Tarner, Nirvanu, Toma, Janis i Hendrix-a istovremeno Halida Cuneta,Lepu,Silvanu,Hanku. Nema smisla? Ni meni da neko može da sluša samo i isključivo jednu vrstu muzike. Znate, jedna od odlika autizma je neprihvatanje bilo čega drugačijeg od onog za šta je stečena navika konzumacije.

Umem da budem izuzetno teška na parama. Ne bacam na gluposti, ne kupujem bespotrebne stvari, ne gomilam hranu. Ali. Ne vodite me u kafanu kad imam više od 500 din u novčaniku. A to ne zbog rakije.

Poslednji dinar petog u mesecu davala sam i dala bih (ka)da čujem Makedonsko devojče, Ako umram il’ zaginam, Kad ja pođoh na Benbašu. Ne umem da na pravi način objasnim kakav je to osećaj koji se stvori u meni. To su, pretpostavljam, oni fetiši koje svi imamo, samo ih neki kriju bolje od nas drugih.

Ne volim da idem na fensi klubove sa narodnjacima. Ama, nije to – to, lepi moji. Nije meni do okruženja, skockanih zgodnih frajera, skupih pića i napucanih riba. Ja, bre, volim da se izujem i popnem na sto! Da zagrlim svirca, pevam iz sveg glasa, ne brinem o frizuri i šminki. Idem tamo gde se osećam kao u svojoj dnevnoj sobi. Sa ljudima koji to razumeju, i koji su, ako ne isti kao ja, onda dobrano slični tome.

Ima među nama koji slušamo narodnjake i onih civilizovanih. Neću vam nabrajati šta čitam, koliko često idem u pozorište i koje televizijske kanale gledam. Ako vam stil pisanja ovog posta nije dovoljan pokazatelj nivoa mog uma, ne vredi da dodajem bilo šta na tu temu. Nećemo se razumeti ionako.

Umem ja odlično da se provedem na koncertima, Exit-u, house žurkama, vikendicama, pivnicama, ispred Cepelina. I razumem svakog kome je bilo koji od tih vidova žurkanja najbolji na svetu. Ali mojoj duši raspevanoj ništa ne može biti merljivo sa osećajem bivstvovanja u kafani, uz tamburaše,trubace,harmoniku. Uz dobro vino i još bolje prijatelje.


...jedno veče u kafani...


Pokušavam da se setim kada sam prvi put bila u kafani, ne ide mi. Nešto bih rekla da je bila srednja škola, IV razred. Nije to ni bitno toliko. Ono što jeste bitno je da sam najlepše izlaske zapamtila upravo iz kafane: kada smo posli na  Exit, a zavrsili sa tamburašima,  pa tvrđavu nismo ni videli, a kamo li Exit; kada smo  otišli u Ciganske zore; pa sam sa najdražim ljudima na svetu bila na Salašu 137; kada sam zaklete tviteraše i internet-zavisnike nagovorila da siđu u kafanu-podrum bez signala za mobilni, a kamo li wi-fi…

Ko ne ume čašu da razbije uz najskuplju pesmu, a samo iz osećaja da tako treba, rakiju da iskapi i kad je najlošija – jer pesma peče više nego fermentacija šećera – nije boem, već puki alkoholičar.

E, u tome se razlikujemo Vi i ja gospodjo sa druge strane sveta,gde su i medvedi zaboravili kad im je vreme da pajke

Mislite o tome.

U kafani. Može i za mojim stolom. Samo izvolite Vi sto se folirate,kada me vidite bosu i na stolu,sa rukama u vis,neka mene tamo a Vi hajte...odakle ste prijehali...