IDI VEC JEDNOM

IDI VEC JEDNOM

Napolje iz moga ćutanja,
ti spodobo nerazgovetna,
Misliš,
da ja ne umem da vičem,
da lupam ,
druge da davim...
Ne diraj mi tišinu,
ne razglavljuj usne,
ne čupaj mi reči,
jer ih nemam kome reći...

Ma, marš napolje,
lajavi sine,
razvratna nakazo,
bedo pijana...
Vrata su ti još uvek otvorena,
Požuri,
i njih ću zaključati,
pa ćeš sa mnom ostati,
zaključan u tišini...

Pa da vidiš
kako se priča,
kako oči govore,
a ne kažu ništa,
Kako usne stisnute,
dok ne poplave,
ni uzdah ne ispuste,
Kako ruke,
lice znaju da dave,
razvlače,
Prave razne grimase...

Ma idi već jednom,
prokletinjo...
Nisi više deo mene,
nisam ja za tvoje vikanje,
tvoje veselje,
dok u meni trunu,
one neostvarene želje,
klovna bez svoje šatre,
marionete bez konca...

Idi...
ili ućuti...
Kvariš mi tišinu...