Toliko mnogo te nema u ovom mom ničemu da je jedino moguće ne izdržati sve to.
Opet se ne smejem. Jel' znaš da je za osmeh potrebno 13, a za mrštenje 39 mišića? Ja ovih 39 pošteno izrabljujem.
Postajem polako persona non grata. To je prvi izraz koji sam naučila iz latinskog. Lažem, drugi. Prvo sam naučila lupus in fabula. Hoćes li ikada više biti lupus in fabula?
Eh, Lupus. Buba Lenja koju neću ni da pominjem. Učili smo taj latinski zajedno. Postao je junak iz one homo homini...
Ma pusti latinski.

Htela sam da ti kažem da sam izgubila veru. Svaku veru. Boga neću ni da pominjem, on nema nikakve veze sa tim. A i znaš šta mislim o njemu.
Kad izgubiš veru onda postaje lako. Nesreća daje pravo na sve. Drugima je teško. Zbog toga ti to pričam. Ali nema te u onom staklenom izlogu kafića da ti sve ovo namršteno sručim. Da me uzaludno ubeđuješ u suprotno.
Imam samo neku ordinaciju u kojoj stalno curi česma. Ne mrzim ga, a rekao si da hoću. Mislim da se, još uvek, plaši da mi priđe. Kaže da bih se raspala kada bi neko to prebrzo učinio. Često ćuti, a ja ne volim da delim tišinu sa ljudima koji mi nisu bliski, pa onda pričam gomilu gluposti. Jel' se sećas da sam te na prvom sastanku zamolila da konačno ućutiš, jer si neprekidno govorio o nekom restoranu i užegloj ribi? Kakva glupost. Šta nervoza učini čoveku. Ja sam ćutala, baš zbog bliskosti koja se osećala. Sad ćutim jer više ništa ne osećam. Ali ne mogu sada o tome.
Želim garsonjeru preko puta parka. Sa aparatom za kafu i muzikom u tuš kabini. I zlatnog retrivera. Želim još mnogo toga da ti kažem, a mogu samo ovde da zapišem. Samoj sebi i nekim dragim ljudima čija lica nisam videla, ali nam se misli prepliću.
Ne brini, nije sve ovo samo tebi upućeno. Volim to drugo lice jednine. A volela bih da si u njemu baš ti. To moje drugo lice jednine koje je nestalo u trećem licu množine. Ali tako su stvari postavljene i tako treba da bude.
Ne žalim se. Uvek mora da ostane neko ko će da piše o tome.
To sam ja.
To jebeno prvo lice jednine.