MOZDA...JEDNOM...

MOZDA...JEDNOM...

Pobacala  sam noćas sve svoje hartije 

odložila pero. 

Pustila da ti prsti pišu po mom telu, 

neka je prazna stranica, 

neka je reč, jedna rečenica, napiši pesmu. 

Ako mi tvoja gramatika povredi kožu, 

ako uzdahnem, ako jauknem, 

neka ti zagrljaj bude još jači. 

I ako tvoji prsti stanu da mucaju, 

umoči ih u noć i počni iznova. 

Popuni moje margine, 

uguši me jezičkim pravilima, 

ispravi slovne greške ovog ludila koje stvaraš, 

usnama izbriši sve čemu tu nije mesto. 

Pod tvojim prstima nastaje štivo koje me čita, 

napisano ima uvid u stranice mog života

oživele tvojim dodirom u noći.

Jednom...

Mozda...