PUT

PUT

Žena je kao reka,uvek nadje put.

Bila sam  prisiljena da zatvorim vrata na pola
Dugo sam,živela pod pokrivačem samoće izatkanim od bola i besmislenosti života...po kazni koju sam nemilosrdno sebi izrekla.
A onda sam vaskrsla,iznenadivši i sebe samu.
Stekla dovoljnu hrabrost da na ruševinama prošlog života ponovo trasiram vlastiti put.
Neverovatna umešnost je potrebna graditelju da od porušenog materijala iznova napravi gradjevinu dostojnu lične snage.

Pravo je umeće izrovarene delove uklopiti u zamišljenu grandioznu celinu koja svojom monumentalnošću može da opravda sopstveno postojanje.
Vrednost postignutog se uvek mora ceniti po onome čega smo se morali odreći da bi došli do željenog cilja...

Sada već umem da vidim istinu i kroz veo teško prepoznatljive iluzije.ali još uvek ne praštam izdaju osećanja....priznajem,nevoljno.
Carstvo svoje ljubavi,bilo koje vrste,jedino umem slobodom da branim.
Kao ptica sam...omedjena jedino prostorom iznad sopstvenih krila.
Ispod krila nikada ne bacam pogled...ponekad se samo spustim na zemlju zbog nečije želje.
Poznajem sebe...kao mačka sam,sa usudom od devet života.
Spretnošću vidre i mudrošću zmije zaobilazim prepreke na putu.
Ja sam kao reka,uvek pronadjem put za svoje proticanje.

Dok lutam koncentričnim krugovima stvarnosti u paučinastoj odori od snova,u ruci ne nosim mač...ali ni štit.
Svoju dušu ću uvek deliti na pola...razapeta izmedju dve krajnosti mog potencijalnog izbora.
Na korak do Raja,na korak do pakla...od sreće do tuge,od radosti do bola.
Moje postojanje je trajno smešteno u procepu zauvek ambivalentnih osećanja.
Zanemariću da je Jutro pametnije od Večeri,a starije od Podneva...i čekaću to Sutra pritajena Nadom.
To je ono Sutra,skrojeno u mom snovidjenju...onakvo kakvo jedino i želim da imam.

Znam da je moje krhko telo nejako...u njegovom oklopu se bespomoćna devojčica skriva.
Uplašena od grubih dodira,brani se jedinim oružjem koje ima...rečima.
A te reči su poput dvoseklog mača...ranjavaju onog koga dotaknu,ali i nju samu.
Ali,ranjavaju i leče,istovremeno.
Njene su reči poput munja koje paraju nebo,nepogrešivo gadjajući najviše mete.
U oluji vešto izmiče gromovima...ona je nemirn aptica koja vešto pronalazi put kroz koridore vetrova.
Mene,Alisu u zemlji čuda,kroz neznane staze i bogaze,kroz trnje,vatru i led vodi lično Onaj odozgore...
Moja ruka je u njegovoj zauvek ostala.
Nečujno poput magle,uvek iznova,rasprostiraću se po kotlinama svojih snovidjenja i po pećinama svojih strahova.
Biću neuništiva,sve dokle god u sebi imam večni plamen čežnje.

I dok se mamurna budim u poslednjem noćnom košmaru pred dolazak jutra,osvrnuću se i poslednji put pogledaću ružnu stvarnost.
Njeno postojanje odbijam i nemilosrdno odbacujem...ja sam njen doživotni sudija i njen večiti dželat.
Ne dozvoljavam joj da mi se približi,jer je ne smatram svojim protivnikom.
Ja sam poput ovog platna na štafelaju koje čeka da mu podarim oblik,ime i smisao.
Ja sam gospodarica slike koju ću upravo da stvorim.
Imam moć da joj udahnem život,da je obeležim sopstvenim žigom,kroz vrtlog kameleonskog kolorita.
Ja sam majstor igre i vešto manipulišem likovima na koloritnom pejzažu platna.
I sve te muške likove,razapete na štafelaju mog života,i one dragocene i one emotivno neupotrebljive,staviću u isti ram na kraju poslednje balade.
I potpisaću to platno prepoznatljivim rečima:

Ja sam čarobnica što vešto dan
pretvara u san
ona,što u večnoj igri
svoj život vrti.
Umesto jednim
išla je najtežim putem,
onim što koketira smrti
...ljubavnoj smrti,
jedinoj bolnoj smrti.