TRAZIM SAMO DA MI VRATIS OSMEH...
TREBA MI U OVAKVIM DANIMA...
DA MOGU IZACI PRED LJUDE
I USPESNO ODIGRATI PREDSTAVU...
’’NIJE MI NISTA’’...
A SVASTA MI JE...
Tetovirala sam dusu tobom,
a lepo su mi rekli da se tetovaza
ne skida.

Kidam, al neide...

субота, 9. јул 2011.

UVEK CES BITI TU


                                                    http://i51.tinypic.com/5ts1x.gif

Od tada je proslo mnogo godina,ali svaka bolnija od druge,i uvek pitanje?mozda je trebalo probati jos ovo,a ustvari ucinili su sve sto su mogli,cak i vise od toga.Nikom nista nisam verovala,dovela sam lekare iz Svajcarske,samo su klimali glavama da su nemocni da ne mogu nista.jedino sto su mogli je to da nema bolove.Sa svoje cetiri godinice znala je da ide kod tete Andjela cuvara koja ce je cuvati i paziti,kao u skolici samo sto nece dolaziti kuci,a mamili i brat 7god ce joj stalno pisati,i jednom ce doci kod nje i ostace za stalno.Na tome je strasno insistirala.Sve vreme sam bila sa njom,nisam je ispustala ni kad spava,gledati sopstveno dete kako odlazi je (nemam izraz za taj osecaj,jos ga nisu izmislili).Pa to je deo tebe,stvoreno ni izcega tvoja krv tvoje meso,to si ti,a nemocan si.Kaze ,mamili nista me ne boli nemoj da plakis necu ni ja, zasto ti je kosica tako odma bela,jel te boli nesto,sad cu da zovem Micu(doktor).Dva dana pre nego sto je otisla stalno me je molila da ne zaboravimo da joj pisemo,drzala me za ruke i stalno mazila,kaze da sam najlepsa mamiska na svetu,jedina i njena.Tog dana(prosto sam znala)umrla sam pre nje, u dusi praznina,bol neopisiv,neizmerljiv.Na mojim rukama,obraz uz obraz,sa osmehom u lepim okicama.Drzim telo mog tela,krv moje krvi,mrtva a ziva,disem,pokusavam da joj predam taj vazduh .Samo se glavica spustila... Nismo zaboravili da joj pisemo,svako pismo je imalo adresu posiljaoca. Nijedno se nije vratilo

                                                 





                                         
Danas bi mojoj Katarini bilo 25god.nemozete zamisliti kako mi je.Jos osecam njen dah,njene rucice male i tople.Posle toliko godina bol se ne smanjuje,cinimi se da je sve jaci a praznina strasna.Neznam kako sam to sve izdrzala.Kod kuce me je cekao sin od 7god.kome je sve trebalo objasniti,zasto toliko ljudi i gde je Katja.Neznam sta je bilo teze,nisam ni tad znala a ni danas neznam odakle sam crpila toliku snagu,ne da prezivim,nego sve to da iznesem,sama(uz pomoc svojih roditelja kojima sam beskrajno zahvalna)a da pri tom bar licim na normalnu osobu,jer je trebalo da budem mama i ovom drugom detetu. Danas sam prosto morala ovo da podelim sa Vama. 
                                 
                                        


четвртак, 7. јул 2011.







    


Рим, Године 1991.

Чуђење људи изгледа да је се стишало. На Балкану рата неће бити; Србија, кажу, прихвата распад Југославије. Само је један човек, из мноштва, сигуран да ће се заратити. Он мисли да је дошло време жртвовања. И без жалости, у дубокој ноћи одлази и лупа на једну тешку гвоздену капију. Капија се отвара и светиљка са високог стуба у магли га обасјава док одјеци лењих корака, двоје људи, потмуло одјекују кроз башту све до првог павиљона... затим оштар звук звона.
"Господине" – каже портир – "директор спава". 
"Довољан је и дежуирни лекар"–одговори човек–"познајем пут". 
  
Тако почиње прича о Марчелу. Капија је она кроз коју се улази у лудницу, а онај човек је “добровољни лудак”  који личи на позоришног избавитеља са неке сумануте позорнице.
  
Рат је избио! Марчело кажњава самог себе мислећи да заслужено кажњава човечанство и у лудници пролази кроз све павиљоне: од првог где мистични параноици сањају до предпоследњег где се луди егзибиционисти свлаче голи и вриште. У последњи павиљон, тамо где се затварају криминалци и убице, још увек није крочио.
У Уједињеним Нацијама државе се журно окупљају једна за другом. Условљавају! Прете!  Хоће да нтервенишу. “Бедно” спонтано промрмља Марчело. Убеђен је да треба неко једном, макар само један човек, да пати због човечанства које је полудело. Већ три дана гладује, угледа се на Христа, и тражи љубав за све људе.
Марчело је лудак који хоће да размишља више од других. Лудост овог несрећника је у томе што је потврђена од више великих психијатра. Они кажу да изгледа као симулант, али није, јер његова лудост се изражава према тежини вести које му стижу са фронта.
И тако Марчело разјарује своје лудило, степеник по степеник све га више уздиже; жртвује се за човечанство. Смештен је у предпоследњи павиљон, онај где су смештени егзибиционисти, који је иначе доста удаљен од тешке гвоздене капије.
Срби, хрвати, муслимани, као да нису браћа, једни другима пале села. Ужас! Марчело неће да се купа. Многи из његове собе, по узору, не умивају се већ више дана. Бомбе падају на градове, болнице, цивиле, а  гранатирана је и једна пијаца. Једни друге оптужују. Проклетство! Марчело је на кревету, го, јауче и дере се док обавља скарадност; покушава да искаже своју гадост тако што мастурбира свог другара из исте собе. Предпоследњи павиљон, онај где су смештени егзибиционисти, који је иначе доста удаљен од тешке гвоздене капије. Наређење лекара: Марчелу се забрањује читање новина!
Марчело започиње убедљиво гладовање. Већ данима одбија храну, само испушта урлање које ражалошћује чак и болничаре. Остали пацијенти хоће да спавају па почињу и они да се деру. Нова наредба: нека се Марчелу донесу новине!
И тако он поново чита, сазнаје новине и муца: “Боже! Боже! Боже!” Изгледа да је неки застој, стагнирање у бомбардовању. Кажу преговара се. Зато Марчело неће више да буде у овом павиљону који му се гади. Тако почиње један период мистичног усхићења, који траје тек толико колико је довољнпо, па лекари одлучују да га преселе у први павиљон који је ближи гвозденој капији.

Али рат је наставио своје крваво разарање. Цео свет је на ногама. У Уједињеним Нацијама државе, према сопственим интересима, бирају кога да бране. Као и у ранијим ратовим што је било, кажу старци. Марчело хоће да умре; човечанству је потребна чистоћа. Он жели да се својом смрћу очисти и цело човечаанство да искупи.

Ноћ је. У башти Марчело  сакупља суво грање, припрема своју ломачу. Како је само дошао до шибице?!? Спасили су га у последњем тренутку, кад му је пламен већ захватио лице. Проћи ће неко време у страшним мукама од задобијених пликова: Три болничара добијају отказ. “Њих тројицу на фронт” – радосно узвикује један лудак који воли рат. Марчело пати као проклетник који није могао да се прочисти и искупи човечанство на својој ломачи. Преместили су га у неки други павиљон далеко од тешке гвоздене капије. Пажљиво је осматран и још једном су се усудили да му забране приступ новинама. У међувремену лекари проучавају тај нови психијатријски случај: умни болесник који је у стању да градира своју болест. Мишљења се размимоилазе. Нова врста лудила? Лудак који симулира мудрост? Мудрац који бира облик свог лудила?

На простору Балкана трагично време неминовно протиче. Рат јe се поново разбуктао: бомбе падају на градове, болнице, цивиле, руше мостове, погођен је и један путнички воз, и аутобус. Кажу да су то грешке и зову их колатералном штетом. Свет је у паници. Државе домиошљају све и свашта: ко за идеал правде, ко за лични комерцијални кантар, хотелијери су терорисани мишљу да ће им пропасти туристичка сезона а рибари пуне мреже бомбама истовареним у Јадран. Медијска пропаганда је захуктана. Стравичне вести вешто круже, на срамоту  цивилизације и човечанства. Круже вести да срби секу руке деци, а рањенике довршавају маљом у потиљак. “Доста” - запомаже Марчело –“доста”. У свом делирју види окрвављену социјалну средину и баца се у суманут бег од људи. И ево: ударац ножем у груди болничара чувара; један примитиван убод, лоше изведен, и зато смртоносан. Због лажи да срби секу руке деци Марчелу следује вечна изолација у павиљону резервисаном за криминалце. Срби докрајчују рањнике маљем у потиљак? “Доста", - запенушено урла Марчело - "нећу да живим, нећу да видим, нећу да слушам”. Није важно што болничар умире?!? Тамо је човек, у павиљону за убице, који пати због људског несхватања о животу који би требао да буде љубав.


Задивљујуће лудило

Марчело се још увек премешта од павиљона до павиљона, али никада неће изаћи из луднице. Рат је завршен и са њим игра смрти, али Марчело и даље пати: због лажних обећања разних партија, због падања министарстава, због корупције која се дрско разлива после мукотрпног рата. И новине не шкртаре са вестима: жене које голе плешу у обојеним подрумима. “Содома и Гомора” – муца Марчело - ”па зар никад неће сићи божији анђео?“ Он хоће још да пати убеђен да ће и после смрти патити. То је узвишена судбина његовог делирија.

Марчело је луда жртва своје немирне и очајничке природе. Потпуно је луд и ако своју болест (сетите се Хамлета) уме да уканалише у одређен метод. Марчело је човек који живи према сопственој философији, а што се философи никад нису усудили да учине. Он живи по закону љубави, само што не зна да љубав није подложна законима. И то је срж његовог лудила.
Марчело никад више неће изаћи из луднице. За њега је велика гвоздена капија закована. Ко зна, кад умре, можда ће да га сахране на грубљу у башти луднице, или у некој још већој башти негде напољу? Марчелу је требало само мало сунца! Можда ће му луадци, једног дана, подићи споменик, којим би као вавилонском кулом да додирну небо.



понедељак, 4. јул 2011.

TEZAK POVRATAK KUCI



"-Negde ,na nekom mestu , u zemlji gde su svi srecni,mladi,veseli i debeli i ovaj srecnik je posao , ko zna gde i ko zna s'kim u drustvu."

Lagano se teturajuci ,kao sto to i obicno svakog dana radi , posao je kuci ili mozda negde drugde. To je jedino njemu jasno , ili mozda nije  1guest1
Do sada nikada nije imao problema da savlada ovu uzbrdicu, ali ... danas je to bilo nemoguce.Taj put kojim ide nalazi se pod udarom vetra  1guest1 ili neke druge kosmicke sile , koja ga jednostavno vraca unazad. Sve se urotilo protiv jadnog coveka.
Mozda da malo sedne , da odmori i sakupi snagu , pa onda punom parom napred.
Ucinilo se jednog trenutka da moze ,  ali avaj , tu je u neka krivina , ili mozda tunel sastavljen od nevidljivih sila , koji ga vodi pravo na ulicu. Ups , zid , bomppp @#%ii$#@ , joj , jadni covek je oboren.Nokdaun. Ali on ne ceka brojanje do 10 , ustaje , tetura , osamucen zeljom da mora napred .... ufff opet na plocnik ulice.Istrajan je u svojoj zelji i nista ga ne moze omesti. Idemo dalje i dalje i dalje ....
Jadnom coveku je danas otezan put , ali uspece on , kao i predhodnih dana , kao sto ce uspeti i u narednim danima.

Ostaje samo nejasno , kakvi su ovo cudni vetrovi toga dana duvali ili kakve su to sile uticale na njega i protiv kojih se bori  a051 1guest1
Njegova borba sa ovim preprekama ce ostati upisana u anale pravednih borbi za povratak kuci posle duge i neprespavane noci koju je proveo ko zna gde i ko zna s'kim.






Ovaj divan i savrseno osmisljen tekst, napisao je moj

dobar prijatelj Ognjen