STARO VINO

STARO VINO

Čamac od mojih usana
ljulja se na talasima tvoje kože
Staro vino tvojih reči
opija moj um

Najlepše pučinu sečem kad jedra napunim
sa to malo osmeha i mesa
sa sokovima rascvetalosti i drhtaja

Pa ipak, nikad se na večnu ljubav zakleli nismo

Uvek me ljubiš
mekoćom sumnje i vere
dok vetru poklanjamo šapat

Da li je ovo ljubav

Da li je ljubav ili samo ugriz
tela telom
sna snom
iluzije iluzijom
krika krikom

Pitanje ne postavljamo
samo zardjalim satovima
i razuzdanim daljinama
jer kad su oni tu
onda znamo

ODLUKA

ODLUKA

Letnja noć. Hodam lagano ulicom centra grada i u daljini čujem glasove. Petak se povukao pred još jednom subotom. Bratela na haljini je skliznula preko ramena. U ruci nosim mali, narandžasti novčanik.                                      
                                      
Raskrsnica. Obično nudi četiri pravca. Obično znamo gde smo se zaputili i biramo željeni pravac i smer. Na ulici, da. A u životu? Da li znamo gde smo se zaputili? Da li znamo gde vodi svaki pravac? Poneko od nas izabere mogućnost koju mnogi zovu i linija manjeg otpora. Ne znaš gde ćeš, dopustiš da te saobraćajac usmeri. Ideš pravcem koji je otvoren. Ne čekaš neko novo zeleno svetlo. Posle, kada shvatiš da si stigao na pogrešno mesto, da si u slepoj ulici mnogo je lakše. Imaš izgovor. Nisam ja kriva, tamo su me usmerili.

Na mojoj raskrsnici, po prvi put, nema saobraćajca. Nema ga više. Ne želim ga, okrećem glavu od njega. Neke odluke, jednostavno, čovek mora doneti sam.

A treba imati snage za takvu odluku. Treba shvatiti da je život jedna velika saobraćajnica, onoliko velikog grada koliko smo odabrali ili smo u stanju da preživimo. Ako živite u velikom gradu, koliko puta vam se desilo da u prolazu konstatujete: „Ovde sam prošla prvi put u životu.” Ja često imam običaj da to glasno izgovorim u onim ulicama koje su, čak i veoma blizu mesta gde živim. Pa se pitam, u koliko malom životu ja živim? Mi svi. Koliko je tih ulica u koje nikada nismo ušli. Nije nas put naneo ili smo sami odbili da krenemo u tom pravcu. Šta ću tamo? Tamo nema ništa. A kako možemo znati da tamo nema ništa?

Ipak, ponekad je neminovno izabrati pravac. Krenuti ulicom kojom nikada do tada nismo išli. Bez osvetljenja i putokaza. Krenuti u mrak. Bez oružja. Samo sa beskrajnom otvorenošću i poverenjem u ljude. Sa dobrim željama i srcem koje ume da voli i da daje. Da za uzvrat ne traži ništa, ali da očekuje.

Iz mračnog ulaza izlazi čovek. Deluje nesigurno. Staje ispred mene. Pružam ruku. Prihvata je. Koračamo. Osećam njegovu ruku i stisak. Popusti, pa stegne opet. Gledam mu lice. Pokušavam da otkrijem o čemu razmišlja. Ne mogu. Sve što izgovori uklapa se u njegov izabrani pravac. Pukotina na asfaltu. Ja intuitivno znam da je tu, on ne zna. Saplete se. Poklekne. Stisak se pojača. Vidim prve emocije na njegovom licu, očima. Ne govori o njima. Ponovo je siguran na nogama. Pušta mi ruku.

Razdire me želja da postavim pitanje. Ne smem. Zvučalo bi banalno. U toj noći, u tom gradu, te subote. Upalila bih reflektor i uperila mu u lice. To ne smem da uradim. Znam šta bi se desilo. Ruku bi prineo očima i rekao: „Ugasi to. Smeta mi.” Smeta mu svetlo. Bilo šta što bi moglo da ocrta na njegovom licu osećanja.

Input – black – output. Input vidiš, output je kontrolisan. Beskorisno. Crna kutija. Nikada ne znaš šta je unutra. Šta se dešava. To krije. Samo kada poklekne pred novom rupom na putu, kad se oklizne.

I onda shvatiš jednu stvar. Najlakše je izmaći tlo pod nogama. Tada će se otvoriti, jer druge neće biti. Ili će otići, u želji da sačuva dostojanstvo. Ni jedno, ni drugo nije dobro.

                                                                      

RUKE

Postoje ruke.
Nevidljive.
I male i velike.
I meke i prozracne.
Ruke postavljaju putokaze.
Putokazi od svetlosti u beskraju.
Vode nas do druge polovine naseg raspolucenog bica.
Vode nas do drugog, davno izgubljenog komada duse.

N O C

.

                                                                              Noc

                                                                         tamna i besana

                                                                           prokleta,                                  

                                                                      hladno mi je u dusi,

                                                                   neznam kako cu nazad

                                                                a jos manje kako napred    

                                                                               i kuda.

                                                                        Dal ima smisla  

                                                                        drzati mladost.                                       

                                                                      Svoju sam potrosila,

                                                                        a njegovu trosim.

                                                                            On je daje 

                                                                          On je daje
                                                                  bezrezervno,bezgranicno
                                                                      u velikim kolicinama.
                                                                  Ja je gutam nekontrolisano

                                                                                nezasito

                                                                            gladna njega.

                                                                      samo kad bi mogla
                                                                         zaustaviti vreme,
                                                                           da me stigne,
                                                                   da ne idem sama nazad

                                                                     nego sa njim napred