TRAZIM SAMO DA MI VRATIS OSMEH...
TREBA MI U OVAKVIM DANIMA...
DA MOGU IZACI PRED LJUDE
I USPESNO ODIGRATI PREDSTAVU...
’’NIJE MI NISTA’’...
A SVASTA MI JE...
Tetovirala sam dusu tobom,
a lepo su mi rekli da se tetovaza
ne skida.

Kidam, al neide...

уторак, 2. август 2011.

SLOVO LJUBAVI


http://i53.tinypic.com/25kok8j.jpg
SLOVO LJUBAVI
                                        
                 

                    SLOVO LJUBAVI



Moj je zivot postao kao tuzna pesma koja je toliko puta ispevana. 

Vec sam pocela gubiti nadu, a sta Vam to govori. 
Postala sam drugacija osoba i izvor zivota koji se susi.
 Usamljenost me cini savrsenijom, slobodnom kao ptica u letu jer 
nema
 nikoga da me uplasi, da mi kaze nesto tuzno ili da me podseti
 koliko sam bitki izgubila. Misli su moje ,cini mi se, najteze. 
Najezim se od bola kada pomislim da sam jednom volela nekoga 
tako drugacijeg od mene. Taj je covek ipak moja zelja bio, 
a danas, vidi sta je postao. U snovima samo spomenem njegovo
 ime 
jer u stvarnosti nemam snage da izreknem ime sto sam nekad 
toliko volela...
 a jos ja volim tog coveka. Sela bih pred noc na prozor moje sobe 
gledajuci 
kako se zvezde jedna po jedna pojavljuju, a u rukama bih drzala 
staru knjigu 
svojih tuznih pesama. Otvorim tek' neki stoti listic i gledam 
kako je moja suza 
isprala tek' poneku rec. 
Sigurno sam citajuci te tuzne pesme o nama dosla do suza. 
Ali smesim se jer ipak nije tako crno sve, nisam jos potonula 
do dna...

Setim se oblika tvoga lica, gledam dubinu tvojih svetlucavih 

ociju koji su me nekada pratile kao vlastita senka i prosapucem 
tiho 
Volim Te. Ali zaista neznam da li se me naucio da volim ili samo
 da izgovaram te reci 
'Volim Te'... to sam ja govorila sa osecajem ipak uverena sam... 
Zasto me sada gledas pobednicki svaki put kada prolazim kraj tebe. 
Zar nisi do sada predvideo kako me do bola iscrpljuju tvoje namere. 
Ne zelis da patim samo zelis da me malo zaboli. 
Znam da je to sve samo muski ponos, ali zaista je tesko verovati 
da si ti covek kojeg sam nekada volela . 
Tvoj pogled probode kroz mene i ostavlja ukus gorcine. 
Koliko sam bolna, nema tu leka za ovakav osecaj. 
Zasto te plase moje crne oci, zasto mi okreces pogled na stranu. 
Mozda je tako bolje ali nada me vraca u proslost. 
Uverava me da cu te osvojiti nekako. 
Mozda je vreme da prestanemo prkosit' sudbini. 
Ovih dana ne vidjam te puno, mozda te necij' pogled zaveo...
 Mozda neka druga leci rane tvoje, dok joj pricas o tuznoj prici svog 
zivota. 
Eh, kad bi suze na licu Sunce presusilo, bar' samo na jedan dan da se 
osecam drugacije. Da ne budem ono sto jesam ja, a onda bih se
mirno vratila 
u svet tuge bez ijedne reci i presude. Niko meni nije kriv za ovakav 
osecaj' 
jer si se uselio u mene, a ja se nisam odupirala. Ja se nisam borila sa 
sudbinom nego sam je otvorenih ruku primila u moj dom jer nikada
 nikome nisam mogla da glavu okrenem, pa cak ni svojoj tugi...

Vec danima nisam primetila da je Sunce izlazilo jer sam se zavila u 

crne noci. 
Tek' kad bih osetila da cu tebe naci na nekim starim mestima onda 
bih obukla haljinu belu, pustila kosu i spremila se da te nadem tamo. 
Znam da ces me cekati s par' finih reci koje ce da golicaju kroz moje 
misli vremenom. Mozda je to greska, jedina svetlosti koju ja 
poznajem. 
Sta bih bilo ako se odviknem starih mesta i krenem dalje sa
 nekim drugim. 
Nije to izlaz za mene jer svaki drugi je jedna vise uvreda, 
jedan vise broj. 
Zato se ja i vracam na stara mesta da izmenimo koju rec. 
Da cujem kako 
govoris o tome kako je nekad bilo predivno ziveti uz osecaj 
srece i osecaj 
topline koju sam donosila. Uz tvoju gorcinu osetim svoj jad. 
Zar je doslo 
do ovoga.
 U drustvu svoje stare ljubavi lecim rane koje ce ostati kao 
vecni 
tragovi na nasim srcima. Znajuci da sam ti jos zelja osetim 
potrebu da 
krenem 
prijatelju samoci ali neka me samo jos malo, da ti slusam glas, da 
zacujem kada
 uzdahnes dok te moj pogled susrece... 
Moj je greh sto sam trazila ono sto mi nisi mogao pruziti, to nesto
 nemogce.

Suza bi mi se skotrljala kad slusam kako mi govoris :  

mastas o nemogucim ... ti jos uvek sanjas previse' ... 
I nije da me vredja tvoja presuda, nego sama istina. 
Ja zaista trazim mesto koje jos nije postojalo a nista nemoze da 
bude 
potpuno savrseno. Negde mora da krene na losu stranu, ponekad 
mora 
kisa da zablista a sunce da zadje. U pravu si ja zaista zivim uz 
puste snove.
 Hvala ti jedini sto me jos izbavljas iz ruznih snova i sto mi 
nedopustas da 
potonem na dno. Ponekada dodjem do same ivice i kazem ja
 ovako nemogu vise 
a ne znam kako bih drugacije. Pitam se kako bih se snasla da 
mi nije tebe. 
Da samo nedolazis na stara mesta gde si pevao pesmu zvanu 
mojim imenom, 
da spomenes kako me nema vise tako cesto, kako je cudno 
ziveti u istom gradu 
a nevideti mene kako se setam... Onako, vesela kao nekada
 i jos kraj tebe. 
Daljina srca tvoga umire u meni a ja gradim kulu koju sam 
nacinila 
pogledima tvojih ociju. Nisam zaboravila kako si moju nadu 
uzdignuo 
kada se rusila poslednja pomisao na dalje.

Lutam kroz mnostvo noci ,ali se nikada se ne udaljujem od 

tebe, 
to je gotovo nemoguce... Kako bi srce kucalo kada nebi znalo 
da kuca za tebe, 
kako bi dusa disala kad bih znala da je vise nevolis... 
Oh duso moja iz nedara
 kako da te voli covek taj, kada nisi u stanju da volis samu sebe. 
samo da nije njega i njegove blizine kako bi videla gde sam 
pogresila
 i da nije njegovi lepih reci u sred neke noci kako bih dalje, 
kako bih ja sama...

Ja i danas zivim u snu jer sanjam za dvoje. Zivim u oblacima 

gde nisam dozvana, zivim pored vatrenog plamena koji me 
zgrije u nocnoj tisini. Nisam  spremna za nijednu osvetu jer  
nemam cemu da se svetim. Al' ponekad nije lako, nije moguce 
odoleti takvoj blizini jedne ljubavi...


" a znam da sam najbolje sto ti se dogodilo, da me ne mozes 

zameniti...
i znam ...znam da sam napravila nesto sta nijedna nije , 
coveka od tebe. 
I zato ces me pamtiti celi zivot.... A ja cu i dalje pesme..."

                                                  

Нема коментара:

Постави коментар