... neke snove koji me dok proces traje pomalo plaše. Ti krokodili u krevetu, koji me upozoravajuće grickaju za one delove tela koje nisu pokrile pidžame, ne daju mi da se okrećem - zahtevaju da se ne pomeram u snu o snu. Ispričam ga nekome ko uopšte ne obraća pažnju na moj strah, no tek konstatuje da sanjam nekakvu "epsku fantastiku" samo zato što su se te zlokobne krokodilske oči (suzama nije bilo ni traga) pretapale kao jezerska voda: iz zelene u plavičastu, a onda, kao kada se podigne mulj sa dna, postajale su smeđe, na onaj mutan način koji ti ne dozvoljava da znaš šta da očekuješ od takvog pogleda. A plašiš se.
Onda ti bude draža i ona stvarnost koja ti deluje kao bilo koji od odraza u sobi "iščašenih" ogledala. Ako je zarad balansa, ne smeš da se buniš. Ali, i dalje ti ostaje pravo da ih se plašiš, makar u samom procesu, makar dok se šakama ne dočepaš bilo kakvog konopca koji će te izvući na svetlost stvarnosti. Od straha ili ne - najlakše je umreti. Treba znati živeti!
Нема коментара:
Постави коментар