 |
| KAMEN OD SVILE |
Svaki me dodir trgne ili prene ..iz mastanja,tuge
suvisle bez kise,pratioca mnogih izgubljenih dusa,snova ...beskraja
...sto jure do ocaja....bez daha u grudima...bez ljudskosti u ljudima.
Dirne li me vetar,zadrhtim od studi...iako vrelina od zarkoga
sunca.....przi sve i susi kao nade nase .....praskozorja jutra.
prekrivene pepelom....krstom ....bolnog..razapetog srca... Zaklonih se
rukom....kao da se branim...da manje me boli..da izdrzim dalje...dok
podjoh jos korak ka spasenju svome....sustize me kamen... sto zivot mi
salje.Bar da nije tezak.. hladan kao led. ostar i
surov...u sivilu svome...da ne cakli se od srece.. sto mucenika ima..da ga se boji..
..da sumanuto juri da izadje iz duge kolone..sto samo kamenom.. mogu da
ih slome....I bar da je makar od od kajanja moga...za nemoc pred dusom
sopstvenoga srca....da je bar od svile ..mirisnih secanja...klekla bih
na kolena...toplim dlanom trazila ...da mi dzelat ne dozvoli i jos
jedno sutra,pogled suze u nebo...praskozorje jutra.Tada bi smerno u
manastir posla...ponela bih samo....svoj kamen od svile...okajala
grehe...sto bejahu zelje....nadanja i radjanja i sva svoja
stradanja.Mogla bih ga tada ...staviti pod glavu....da spavaju
muke...sto me budno prate....Neka mi sve uzmu....sudije ..dzelati...pod
noktima plamen kazne neka pale...samo ih jos molim ...suzom oka
bola....kamen moj od svile....dusi da mi vrate.
Нема коментара:
Постави коментар