MOJ MESEC

Kada Mesec...

... izađe, sve se Venere na skali lepote pomere za jedno mesto naniže.

Nema osobe koja ne podleže uticaju njegovih promena. Uplivi mladog i punog meseca vode nas kroz život bilo da smo ih svesni ili ne. Ja sam odabrala fazu svesnosti, pratim njegov ritam i dozvoljavam da mi posmatra misli. I da na njih utiče. Ne optužujem ga nizašta ali se opravdavam tim ritmom koji i vodu zemaljsku pomera u ritmu svog treptaja.

Kažu da u vreme mladog meseca treba sve otpočeti, a da je doba punog meseca plodno tle za začeće, rađanje, rastanke, sastanke, završetke... Njegove faze prihvatam kao svoje i poštujem te damare koje odozdo, na Zemlju, i kad nam je vidljiv i kada to nije, šalje jednako jako.

Možda baš zbog toga danas osećam da ne koračam, već putujem kroz život. I čekam energiju koju će mi podariti kada se na nebu pojavi pun pravilan krug njegovog lika.

Iskoristi dan, trenutak... poslušaj sebe... ispoštuj ono što si ugledala kada si otvorila oči...

Iskoristi dan, trenutak... poslušaj reči... vodi se tom mudrošću da će SUTRA doći i bez tebe...

Iskoristi dan, trenutak... budi spremna... poštuj mogućnost da tako dočekaš željeno...

Iskoristi dan, trenutak... budi svoja... prigrli san u kome gradiš ono što ćeš biti...

Iskoristi dan, trenutak... budi hrabra... sruši sve ono što nije dobar temelj za sreću...

Iskoristi dan, trenutak... budi srećna... ne uljuljkavaj se u očekivanja, već ostvaruj...

Iskoristi dan, trenutak... budi smela... izbegni banalne šeme i kroči samo tamo gde želiš...

MOJI SNOVI

... neke snove koji me dok proces traje pomalo plaše. Ti krokodili u krevetu, koji me upozoravajuće grickaju za one delove tela koje nisu pokrile pidžame, ne daju mi da se okrećem - zahtevaju da se ne pomeram u snu o snu. Ispričam ga nekome ko uopšte ne obraća pažnju na moj strah, no tek konstatuje da sanjam nekakvu "epsku fantastiku" samo zato što su se te zlokobne krokodilske oči (suzama nije bilo ni traga) pretapale kao jezerska voda: iz zelene u plavičastu, a onda, kao kada se podigne mulj sa dna, postajale su smeđe, na onaj mutan način koji ti ne dozvoljava da znaš šta da očekuješ od takvog pogleda. A plašiš se.

Onda ti bude draža i ona stvarnost koja ti deluje kao bilo koji od odraza u sobi "iščašenih" ogledala. Ako je zarad balansa, ne smeš da se buniš. Ali, i dalje ti ostaje pravo da ih se plašiš, makar u samom procesu, makar dok se šakama ne dočepaš bilo kakvog konopca koji će te izvući na svetlost stvarnosti. Od straha ili ne - najlakše je umreti. Treba znati živeti!

BAS BAS NJEMU

... ko mi poznaje dušu i ostvarenje daruje pre nego što ispričam san.

Baš njemu, sa kojim živim u kući stvorenoj od našeg vetra.

Baš baš njemu, jer me gleda i zna... sve!

Baš baš baš njemu, jer mu je duša useljiva samo za mene.

Baš baš baš baš njemu, koji zna da sedne pored mene i igra se bojama.

Baš baš baš baš baš lavu, jer moji zagrljaji imaju kalup koji samo njemu odgovara.

Samo tebi, jer imamo sve što nam treba: Početak i Beskraj!

... leptir je nedavno, sigurna sam, mahnuo krilima. Ja, oduvek ista, otkrila sam nove visine.

Ćutala sam, srećna, škrta na rečima, preplavljena osećajima. Novi trenutak. Sličan prethodnim po scenariju, ali potpuno svoj zahvaljujući nosiocima vremena.

Pogled je pogled, tvrdiće mi. Nije mu vredelo. U sledećem momentu, bez oblika u slovima, ali zgodno oivičena osećajima, skliznula mu je jedna jedina reč koja je od pogleda napravila lepotu. Tišina je postala pulsirajući eho miline. Dodiri su se nadovezali. Nisam se otela utisku, otkrila sam mu tajnu koju sam osetila. I nad zagrljajem postoji zagrljaj. Obećala sam da više neću razmišljati o visinama koje dostižemo i prepustila se. Osmehnuo se znalački nežno i dozvolio smiraju da nadogradi naše vreme.

LEPTIRIC

LEPTIRIC

Nema sumnje, leptir je najopasnija životinja na svetu.
Bez otrovnih zuba, bez podmuklih kandži, sa samo jednim zamahom krila on menja svemirske putokaze, zvezdani sistem moga krvotoka, u snu se smeškam i ničeg se ne bojim. Baš ničeg.
Sve se zamrsi a sve tako jednostavno izgleda. Kao slagalica koju sam jednom već rešila a sada je iznova slažem bez žurbe da je u sliku spojim.

I tog leptira uvek i drugi vide. Njegov let tuđe reči na lepo izvrće, da sam princeza mi govore, stanu da se sa mnom smeju, da me dodirnu ako prilike bude.

A ja sam znala i uvek znam da ću kad ode gorak čaj progutati, da če me sve čega se bojim iza ćoškova dočekati, još jače da me stegne, zainat, da se osveti što sam se od njih sklonila, na trenutak zaboravila.
Znam da će taj moj odbegli leptir sve iznova izmešati, kada ga ne bude, nista više neće izgledati isto.

Podmukla životinja. I sve to krilima može. Iz princeze u običnu bezveznicu da me pretvori, da me od istine udalji, u usporen korak,u nemarni nemar. Kad ode proklinjem ga što je bio, kada ga duže nego što se izdržati može nema, molim se da se vrati.
I ne znam mrzim li ga ili volim ali znam da mi treba.

Opet je vreme da naiđe.

Volim ja drugacije leptire sa drugacijim sarama ali ovaj je uporan on ima crne sare,ma kada bih ga uhvatila, prefarbala bi ga ja, ali ne da se on.

KORACI

KORACI

Život je sazdan od koraka, nekada slabijih, nekada čvrstih i jakih...

Skitaljke sam obula odavno, onog trena kada sam shvatila da potraga za samom sobom još nije gotova.

Lutajući tako...pronašla sam Andjela, koji me je odveo na stazu kojom se korača ka Beskraju...

Rekao mi je: - Moraš sama....

I krenula sam sama, stazom trnja i Zvezda...Stvaram poeziju, ostavljam tragove i živim....

Andjeo je tu, kao moja sena...Prati me...ali ne gazi mojim koracima.Pušta me da se za sebe borim sama.

Rekao je : - Moraš sama...

Idem Andjele sama...Putem izmedju Jave i Sna....Svetla i Tame...I samo ti i ja znamo...da je to jedini put 

kojim mogu ići....

MOJ PUT

MOJ PUT
 

Prepričavam Vam svoj put...

Bili smo na kraju našeg puta
Zajedno smo tamo stigli
Ali jedino nismo videli
Da smo se izgubili

Niti si ti bio samnom
Niti sam ja bila sa tobom
Sve naše ostalo je negde na putu

Gledamo se i ne vidimo se
U tvojim očima nema više sjaja
Ni u mojima se ne iskri ono
Što je blistalo

Ljubav, zagubili smo je
Ostala je negde tamo
Sama
Na vetrometini svega što mislili smo
Da će je zameniti

Mislili smo da dovoljno je
Jednom je imati
Da će zauvek tu ostati
Da je ne trebamo stalno davati
Želeti i čuvati

Menjali smo se sa vremenom
Svako po svojoj strani
Jutrima smo ustajali zajedno
Ali dok smo izlazili
Svaki je išao svojim putem
Bože, a gdje smo ostali MI?

Kada smo prestali ići istim putem,
Kada sam prestala slušati tvoje disanje u snu,
Kada nisam više ruku stavljala
preko tebe da čuvam te,
Da znaš da sam tu kraj tebe, da još volim te.
Kada si prestao davati
Poljubac mi za laku noć?!

O bože, kada sam prestala ljubiti te za dobro jutro,
Kada si prestao biti moje sve,
I jutro i dan i veče i noć i sve što postoji u svetu mom.
O bože, molim te, vrati me u trenutak,
Kada bio je početak kraja našeg tog...
Ali znam bože, da ne možeš to uraditi,
Jer nije bio ni tren, ni sat, ni dan, ni mesec,
Već godine slepe bile su te
Koje uzele su nam naše sve...
Zar toliko je prošlo od tvog zadnjeg poljupca za dobar dan,
O bože, oprosti nam, bio je to samo krivi dan, onaj prvi dan,
Naš početak i kraj...

I da li da sada tugujemo, da li da vratimo se u trenutak kada nestalo je nas,
Da li da pokušamo ponovo naći naš zajednički san?!

Bilo je prekasno , kada rekao si da hteo bi ponovo,
Jer ja sam već otišla negde daleko..
Tvoj  glas koji čuo se,ostao je negde u daljini
Koja razdvajala nas je, nepovratno

Sada samo imam smešak kada setim te se, sretna sam što znala sam te,
Što mogu reći da vol...


Naučila sam da ljubav ne dođe sama, već da je treba naci,
Naučila sam da nije dovoljno voleti, već da je treba davati, svaki dan,
Naučila sam da  nije  dovoljno je želeti, već da se treba za nju boriti,
Naučila sam voleti...
Naucila sam da je trebala da se cuva..

A ti nisi naucio ama bas nista...

SLOVO LJUBAVI

SLOVO LJUBAVI                                                                                SLOVO LJUBAVI Moj je zivot postao kao tuzna pesma koja je toliko puta ispevana.  Vec sam pocela gubiti nadu, a sta Vam to govori.  Postala sam drugacija osoba i izvor zivota koji se susi.  Usamljenost me cini savrsenijom, slobodnom kao ptica u letu jer  nema  nikoga da me uplasi, da mi kaze nesto tuzno ili da me podseti  koliko sam bitki izgubila. Misli su moje ,cini mi se, najteze.  Najezim se od bola kada pomislim da sam jednom volela nekoga  tako drugacijeg od mene. Taj je covek ipak moja zelja bio,  a danas, vidi sta je postao. U snovima samo spomenem njegovo  ime  jer u stvarnosti nemam snage da izreknem ime sto sam nekad  toliko volela...  a jos ja volim tog coveka. Sela bih pred noc na prozor moje sobe  gledajuci  kako se zvezde jedna po jedna pojavljuju, a u rukama bih drzala  staru knjigu  svojih tuznih pesama. Otvorim tek' neki stoti listic i gledam  kako je moja suza  isprala tek' poneku rec.  Sigurno sam citajuci te tuzne pesme o nama dosla do suza.  Ali smesim se jer ipak nije tako crno sve, nisam jos potonula  do dna... Setim se oblika tvoga lica, gledam dubinu tvojih svetlucavih  ociju koji su me nekada pratile kao vlastita senka i prosapucem  tiho  Volim Te. Ali zaista neznam da li se me naucio da volim ili samo  da izgovaram te reci  'Volim Te'... to sam ja govorila sa osecajem ipak uverena sam...  Zasto me sada gledas pobednicki svaki put kada prolazim kraj tebe.  Zar nisi do sada predvideo kako me do bola iscrpljuju tvoje namere.  Ne zelis da patim samo zelis da me malo zaboli.  Znam da je to sve samo muski ponos, ali zaista je tesko verovati  da si ti covek kojeg sam nekada volela .  Tvoj pogled probode kroz mene i ostavlja ukus gorcine.  Koliko sam bolna, nema tu leka za ovakav osecaj.  Zasto te plase moje crne oci, zasto mi okreces pogled na stranu.  Mozda je tako bolje ali nada me vraca u proslost.  Uverava me da cu te osvojiti nekako.  Mozda je vreme da prestanemo prkosit' sudbini.  Ovih dana ne vidjam te puno, mozda te necij' pogled zaveo...  Mozda neka druga leci rane tvoje, dok joj pricas o tuznoj prici svog  zivota.  Eh, kad bi suze na licu Sunce presusilo, bar' samo na jedan dan da se  osecam drugacije. Da ne budem ono sto jesam ja, a onda bih se mirno vratila  u svet tuge bez ijedne reci i presude. Niko meni nije kriv za ovakav  osecaj'  jer si se uselio u mene, a ja se nisam odupirala. Ja se nisam borila sa  sudbinom nego sam je otvorenih ruku primila u moj dom jer nikada  nikome nisam mogla da glavu okrenem, pa cak ni svojoj tugi... Vec danima nisam primetila da je Sunce izlazilo jer sam se zavila u  crne noci.  Tek' kad bih osetila da cu tebe naci na nekim starim mestima onda  bih obukla haljinu belu, pustila kosu i spremila se da te nadem tamo.  Znam da ces me cekati s par' finih reci koje ce da golicaju kroz moje  misli vremenom. Mozda je to greska, jedina svetlosti koju ja  poznajem.  Sta bih bilo ako se odviknem starih mesta i krenem dalje sa  nekim drugim.  Nije to izlaz za mene jer svaki drugi je jedna vise uvreda,  jedan vise broj.  Zato se ja i vracam na stara mesta da izmenimo koju rec.  Da cujem kako  govoris o tome kako je nekad bilo predivno ziveti uz osecaj  srece i osecaj  topline koju sam donosila. Uz tvoju gorcinu osetim svoj jad.  Zar je doslo  do ovoga.  U drustvu svoje stare ljubavi lecim rane koje ce ostati kao  vecni  tragovi na nasim srcima. Znajuci da sam ti jos zelja osetim  potrebu da  krenem  prijatelju samoci ali neka me samo jos malo, da ti slusam glas, da  zacujem kada  uzdahnes dok te moj pogled susrece...  Moj je greh sto sam trazila ono sto mi nisi mogao pruziti, to nesto  nemogce. Suza bi mi se skotrljala kad slusam kako mi govoris :   mastas o nemogucim ... ti jos uvek sanjas previse' ...  I nije da me vredja tvoja presuda, nego sama istina.  Ja zaista trazim mesto koje jos nije postojalo a nista nemoze da  bude  potpuno savrseno. Negde mora da krene na losu stranu, ponekad  mora  kisa da zablista a sunce da zadje. U pravu si ja zaista zivim uz  puste snove.  Hvala ti jedini sto me jos izbavljas iz ruznih snova i sto mi  nedopustas da  potonem na dno. Ponekada dodjem do same ivice i kazem ja  ovako nemogu vise  a ne znam kako bih drugacije. Pitam se kako bih se snasla da  mi nije tebe.  Da samo nedolazis na stara mesta gde si pevao pesmu zvanu  mojim imenom,  da spomenes kako me nema vise tako cesto, kako je cudno  ziveti u istom gradu  a nevideti mene kako se setam... Onako, vesela kao nekada  i jos kraj tebe.  Daljina srca tvoga umire u meni a ja gradim kulu koju sam  nacinila  pogledima tvojih ociju. Nisam zaboravila kako si moju nadu  uzdignuo  kada se rusila poslednja pomisao na dalje. Lutam kroz mnostvo noci ,ali se nikada se ne udaljujem od  tebe,  to je gotovo nemoguce... Kako bi srce kucalo kada nebi znalo  da kuca za tebe,  kako bi dusa disala kad bih znala da je vise nevolis...  Oh duso moja iz nedara  kako da te voli covek taj, kada nisi u stanju da volis samu sebe.  I samo da nije njega i njegove blizine kako bi videla gde sam  pogresila  i da nije njegovi lepih reci u sred neke noci kako bih dalje,  kako bih ja sama... Ja i danas zivim u snu jer sanjam za dvoje. Zivim u oblacima  gde nisam dozvana, zivim pored vatrenog plamena koji me  zgrije u nocnoj tisini. Nisam  spremna za nijednu osvetu jer   nemam cemu da se svetim. Al' ponekad nije lako, nije moguce  odoleti takvoj blizini jedne ljubavi... " a znam da sam najbolje sto ti se dogodilo, da me ne mozes  zameniti... i znam ...znam da sam napravila nesto sta nijedna nije ,  coveka od tebe.  I zato ces me pamtiti celi zivot.... A ja cu i dalje pesme..."