TRAZIM SAMO DA MI VRATIS OSMEH...
TREBA MI U OVAKVIM DANIMA...
DA MOGU IZACI PRED LJUDE
I USPESNO ODIGRATI PREDSTAVU...
’’NIJE MI NISTA’’...
A SVASTA MI JE...
Tetovirala sam dusu tobom,
a lepo su mi rekli da se tetovaza
ne skida.

Kidam, al neide...

недеља, 21. новембар 2010.

NEKAD

NEKAD

Znam da mislis da si u mom zivotu bio samo prolazna stanica, i da tvoje ime ne budi secanja kada te neko spomene.
Znam da mislis da sam bila poput kamena, i da zbog tebe ni jedna iskra nije gorela. KADA BI SAMO ZNAO!!!
Mozda moje usne jesu otrov sipale, reci bile teske, olovne, ruke hladne ali zato su moje oci sijale kad bi pred njih stao ti..
Zar postoje reci kojima bih opisala koliko sam te volela, zar ti moja zudnja nije bila dovoljan dokaz!?
Ma koliko bolelo zelim da znas da je gotovo, da vise nista  ostalo nije. Mozda si me voleo, nekad davno...ali sada si neko drugi. Tvoje su oci izgubile sjaj, a srce postalo kameno. Suvise je tudjih uzdaha na tvojim usnama, ja tu ne pripadam! Ne zelim to! Ne zelim biti poslednja stanica tvog zivota, ona kojoj ces dolaziti kada te izmore lutanja.
Kako sam te samo volela, kada bi znao. Ali to je bilo nekad, KADA SI TI BIO SVE ONO STO SAD NISI..
Ti i ja nismo uspeli......
 



Нема коментара:

Постави коментар