| ZALJUBLJENA U LJUBAV..... Kada bih imala jedan komadic zivota, dokazivala bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazala sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislila sve sto kazem. Stvari bih cenila, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavala bih manje, sanjala vise, shvatila sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodala bih kada drugi zastanu, budila se dok ostali spavaju. Slusala bih druge kada govore, i kako bih uzivala u”sladoledu od malage”. Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacila bih se jednostavno, izlagala potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu. Boze moj, kad bih imala srce, ispisivala bih svoju mrznju na ledu, i cekala da izgrije sunce. Slikala bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjala kao serenadu u casu svitanja. Zalivala bih ruze suzama, da bih osetila bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imala jedan komadic zivota? Ne bih pustila da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravala bih svoje najmilije i zivela bih zaljubljena u ljubav. Dokazivala bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovala krila, ali bih im prepustila da sama nauce da lete. Stare bih poucavala da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucila od vas, ljudi... Naucila sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatila sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucila sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogla da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...  |
Pognute glave okreces ledja, bezis. Gde ti je hrabrost kojom si mi mahao pred licem kada si se zaklinjao na vecnu ljubav? Gde ti je muskost kojom si se zaricao? Gde je nestao onaj covek na kojeg sam bila ponosna, kome sam se divila? Nestao si, izbledeo. Postalo ti je tesno u nasoj kuci koju smo zajedno gradili. Nije u njoj bilo dovoljno prostora za oboje, nije bilo dovoljno vazduha. Prozori nisu propustali dovoljno svetlosti. Nije bilo dovoljno vrata iza kojih bi se sakrio. Tepih se prepunio od lazi i izdaja koje si gurao ispod njega. Odlazis. Pred sobom ne vidis slomljenu zenu, koja bledi kao senka. U tim, sada vec prozirnim ocima, vidim samo vrata, koja ne mozes da docekas da zatvoris za sobom.
udji pa vidi