 |
| OD ALEKSANDRA 12.06.2009. |
Volim ih, jel znam da zahvaljujuci njima ima svetla u nasem malom stanu. Volim da ih gledam i da me gledaju jer se tad topim.
Kad sam osetio prvi put tvoje rukice na sebi, shvatio sam izreku "dodir svile" i Volim te, Volim te, Volim te, Volim te, i ne zalim sto ce sa tobom, bujice moga zivota, odneti zelene grane zivota moga, jer znam da ce u dusi zauvek ostati prolece, i zivot kraj tebe. Kako? Trudim se da i ovo jutro smislim nacin kako da te zagrlim, kako da sebe ispunim tobom. Da li je ovo jos jedna kazna za mene, kada uporno se borim sa sobom da i sutra prezivim bez tebe. Onda zazmurim i opet okice moje gledaju u mene. Stisnem pesnice toliko da sva krv iz ruke izadje, jer znam kad otvorim oci ostace samo praznina ispred i bes u meni. Ja nisam sam ni ovde, taj pogled okica mojih uvek osecam na sebi i znam da je moj krik i u tebi.
Ima zena koje su nicije, ima zena koje su svacije i ima zena (najzad) koje u zivotu budu zene samo jednog coveka. Ako me u zivotu ceka sreca onda je moram doziveti sa tobom da bi se moglo nazvati sreca. I opet ista misao Volim te, Volim te, Volim te, i znam da smo samo zajedno jedno. Hocu tu jedninu do kraja zivota. Da zauvek okice moje gledaju u mene, da se pored njih budim i da se u njima svako jutro ogledam, uzivam, protezem i zivim. Samo sa tobom.
Нема коментара:
Постави коментар