TRAZIM SAMO DA MI VRATIS OSMEH...
TREBA MI U OVAKVIM DANIMA...
DA MOGU IZACI PRED LJUDE
I USPESNO ODIGRATI PREDSTAVU...
’’NIJE MI NISTA’’...
A SVASTA MI JE...
Tetovirala sam dusu tobom,
a lepo su mi rekli da se tetovaza
ne skida.

Kidam, al neide...

четвртак, 02. децембар 2010.

NECU TI SUDITI

CRNA RUZA




Bilo bi fer, bar mislim,
da čujem i tvoju stranu priče
pre nego što te proglasim
nauračunljivim za ljubav.

Pre nego što spalim
plavi dnevnik ljubavi
u kom sam ti pisala…

Pisala,
u slučaju da me život,
rano zagubi u neki džep.
Da čitaš, ono što nisam stigla
da ti šapnem…

imaš li šta da kažeš
u svoju odbranu,
pre nego što
ovog kišnog popodneva
zatvorim skroz
ova vrata?

Ili ćeš se
kao i obično
braniti ćutanjem?

Dobro!
Ćuti!
Braniću se i ja!

Vinom,
zvezdama,
ali braniću se!

Ništa smisleno ne tražim…
krik bi bio dovoljan
da te se ne odreknem

Da te čekam zauvek,
opraštam, pravdam,
da te ne ujedem…

ni kad me nazoveš
ili šutneš,
kao olinjalog psa
uličara…

Da ćutim! Zauvek!
KRIK bi bio dovoljan!

Imaš li snage sad
za glas?!

Daj mi glas,
i verovaću opet,
da sutra možeš
ponovo da pevaš…

I?!

Tako sam i mislila…

Tišina…
koja se opet
prosula
po jednom
mom popodnevu

ajde, srećno ti bilo!

Svedočiću,
ali neću
ti
suditi…




Нема коментара:

Постави коментар