TRAZIM SAMO DA MI VRATIS OSMEH...
TREBA MI U OVAKVIM DANIMA...
DA MOGU IZACI PRED LJUDE
I USPESNO ODIGRATI PREDSTAVU...
’’NIJE MI NISTA’’...
A SVASTA MI JE...
Tetovirala sam dusu tobom,
a lepo su mi rekli da se tetovaza
ne skida.

Kidam, al neide...

четвртак, 02. децембар 2010.

POKUSACU SAMA

VRATI MI MENE








Pokušavam dalje sama,
ali bez tebe ne mogu.
Previše sam sebe ostavila
negde kod tebe.
Vrati mi mene jer bez sebe
ja dalje ne mogu.
Srce sam na pod bacila
i gazili smo ga oboje,
dušu sam u koferu starom
pod ogledalom zaključanu
ostavila da gužva se,
a po džepovima zvecka mi
samo hiljadu i jedna tuga.
Više ništa nemam,
a putnika takvog put ne prati,
takav putnik za minutu
na poslednji kasni voz,
takav putnik nikada
nigde ne stiže.
Zato dođi i pusti me da putujem...
Sve za život novi kod tebe mi ostalo,
a tebe, tebe više tamo nema,
to više nije tvoja adresa.
Uzalud čekam te
pred zaključanim vratima
osluškujući zvukove zvona
što odzvanjaju u tišini stepenista
i brojim korake nepoznatih stanara
koji me već danima tamo u čudu gledaju.
Nadam se da naići ćeš samo na tren
jer bar toliko mi duguješ
i da kroz prozor baciš mi moj kofer stari
u kojem je meni moje najvrednije.
Pojavi se ...pogledaj me pogledom
koji govori sve i pusti me da putujem.
Više nemam snage hodati,
pred vratima tvojim spavati,
više ne znam gde te tražiti.
Pojavi se ... samo želim negde stići,
negde stati i smiriti
ovaj nemirni duh u meni
te kao pre čiste i duše mirne
slušati život kako bajke priča.
Kada pojaviš se ti
tek tada mogu otputovati
i u neki drugi život doputovati.
* * *



Нема коментара:

Постави коментар